Pokretni štandovi
U Buchananu glavnom gradu okruga Grand Bassa, sedamdesetak kilometara jugoistočno od Monrovije, trgovina na malo malo počela je da se nekontrolisano razvija. Mladići guraju na prilazima gradu i u centru, kolica sa kojekakvim drangulijama, deru se, dobacuju jedni drugim, reklamiraju svoju robu.
Poneki poseduju po dvoja ili troja, unajmljuju dečake da rade za njih. To su već ozbiljni poslovnjaci, muvaju se okolo, obavezno nose u ruci nešto što potseća na akten tašnu, može i ženski neseser u svrsi. Sunčane naočare, sjajan sat, makarkakav šešir i šimike. U tašni, neprana maramica, za elegantno brisanje znoja, ishabani papiri, ogledalce ili pudrijera i kifle. Mobilni upadljivo nehajno u ruci. Sednu u drinking point[1] razmetljivo se pozdravljaju, naručuju mlako pivo ili neku sodu ( u drinking pointima nema hladnog pića) vade kiflu iz tašne i poslovni ručak je počeo.
Sva kolica (kao ona koja se koriste na gradilištima za prevoz peska, zemlje, mešanje maltera,cementa,) sa robom za prodaju obavezno moraju imati ispisane registarske brojeve sa obe strane. Prodaju sve i svašta, palmovo ulje, kerozin, vodu, biskvite, kozmetiku, sapune i deterdžente, sveske, olovke, donji veš, kokos, narandže, kabeze, sjajne ručne satove, mačete. Štandovi sa sličnim asortimanom kraj prašnjavih puteva takođe moraju imati istaknute registarske brojeve. Smo-smo biznis[2] procvetao, svi su u poslu.
Sudija koji je tu dužnost obavljao pre rata, za vreme rata i obavlja još uvek, sada revnosnije nego ikada. Poseduje svoju sudnicu, zapisničara, svoju porotu i svoju sudsku policiju.Na teritoriji pod njihovom upravom, on i gradski vladini službenici određuju visinu poreza na kolica koje tretiraju kao pokretne štandove. Naplatu vrše raznoliko obučeni nazovi uniformisani skupljači poreza inače u privatnoj službi kod svojih šefova koji ih plaćaju po učinku, te su ovi izrazito agilni. Od sve uniforme nose istobojne jednoobrazne bejzbol kape i ni u kom slučaju nesmeju biti bosonogi, makar japanke, pod obavezno.
Mnogi prodavci pokušavaju da izvrdaju plaćanje, pa sami nevešto naškrabaju brojeve bez ikakve prijave. Neki preteruju pa umesto broja od pet cifara revnosno stave sedam ili osam, verovatno na nagovor genijalnih drugara posle višesatnog razmatranja uz palmino vino.
Međutim ta prevara je kratkog veka, konkurencija ih brižno prijavljuje i tada počinje skrivanje i vijanje po uličicama. Kad budu uhvaćeni onda nastaje dreka, prepirka, ubeđivanje, mahanje kojekakvim izgužvanim nečitljivim dokumentima, pozivanje na poznanstvo sa nekim autoritetom, pretnja oduzimanja kolica sa robom, kolica bez robe ili samo robe, preklinjanje, uzajamno optuživanje. Odmah se besposlen narod okupi i uživa u besplatnoj predstavi. Smeh i dobacivanje, svi se dobro zabavljaju i preznojavaju na suncu i učesnici i publika, znoj i prašina. Posle će prepričavati i naduvavati ceo događaj. Jedino su akteri besni i ozbiljni. Službenici nastoje da ispolje atuoritet i dostojanstvo. Postoje dva ishoda rešavanja spora. Baksuzni biznismen u pokušaju, ukoliko ima novaca da podmiti uniformisana lica, na licu mesta, rešio je trenutno i odložio problem za izvesno vreme. Za koje vreme, zavisi koliko je platio. Puštaju ga uz pretnje da se što hitnije prijavi, registruje i plati sve po propisu. Ovo se sve dešava pred očima okupljene gomile koja ismeva snuždenog biznismena, a uniformisane službenike časti duhovitim uvredama. U roku od malo malo vremena njihovom šefu, državnom službeniku biva dojavljen tačan iznos koji su strpali u džepove i na kraju radnog dana uzima svoj deo. Na kraju radnog dana moraju da vrate uniformu tj. kapu i daju caru carevo. U toj zbrci deca koriste priliku da maznu neki slatkiš iz kolica i šmugnu kroz gomilu što izaziva još veću graju i kuraži ostalu decu na slične poduhvate. U slučaju da biznismen nema novca za mito, tada nastupa sudska policija, koja sve vreme posmatra, kao skriveni iza ćoška. Dolaze, zaplenjuju kolica sa robom i odvode ga kod sudije u njegov sud. Porotnoci su u pripravnosti, po cele dane gluvare u hladu oko suda, grickaju slamčice, piju mlako pivo, kojekakve sode ili palmino vino, diskutuju lokalnu i visoku politiku, grickaju kola oraščiće i merkaju žene. Dočekali su svoj trenutak. Suđenje odmah počinje. Svi su tu, sudija, zapisničar, porotnici, optuženi u pratnji dva sudska policajca, advokata nema jer je prekršaj očigledan i krivica dokazana. Presuda je zatvor u trajanju do onog momenta dok se dug ne isplati sudiji na ruke.
Potvrda o uplati se dodatno naplaćuje. Naravno, sudija izriče preterano visoku kaznu, za koju mučenik sigurno pare nema. Sledi mu zatvor. E sad tu je kvaka. Zatvor je u privatnom vlasništvu drugog državnog baje. Cena za puštanje iz zatvora je u iznosu oko polovine izrečene kazne. Nakon nekog vremena, najčešće rodbina ili kompanjoni dolaze sa novcem, plaćaju vlasniku zatvora, biznismen je slobodan. Vraćaju mu neregistrovana kolica, roba je nestala, sigurno je vudu ili džudžu, objašnjavaju mu. Odlazi vukući prazna kolica. Dolazi sudija. Gazda zatvora i sudija dele pare.
Od Predsednika, članova vlade, ministara, ceo državni aparat do najnižeg službenika svi su svesni da su privremeni i svi koriste privremenost za ličnu korist, modernim rečnikom tranziciju, koja upravo traje. Koja itekako traje. Svi zajedno čekaju izbore. Slobodne i poštene. Retko ko će reći samo izbori svi govore slobodni i pošteni izbori sa naglaskom na slobodni i pošteni. Ovi koji su na vlasti u nadi da će i dalje tu ostati, oni koji nisu i nikad neće biti na ili u vlasti čekaju priliku da budu deo istorijskog trenutka i imaju čast i pravo da daju svoj glas i budu deo procesa koji podrazumeva demokratiju, bolju budućnost, slobodu i poštenje.
[1] Drinking point – mesto gde se služi piće – nije bar ni kafić
[2] Smo – smo biznis –Small – small business – mali mali posao
Za Vojvodjanske.rs: B. Mrkobrada
Za gradjanskilist.rs: B. Mrkobrada