ЦРКВА У ЧУРУГУ – ДАЛЕКО ЈОЈ РАВНЕ НЕМА

Туристичко представљање локалних знаменитости „Чурушки шпацирунг” неизоставно укључују Цркву Вазнесења Господњег. Њена импозантна величина у неокласичном стилу доминира тргом у центру села, мада по мишљењу многих, Чуруг више подсећа на омањи град а не село.

Од лиценцираног водича Јулијане Митровић сазнајемо мноштво података. Да је у њу узидано преко милион и шесто хиљада цигала и да је својевремено чурушка црква била мања само од Храма Светог Саве и Цркве Светог Марка у Београду. Уз сивачку и бечејску, једна је од три цркве у Војводини са три торња и три крста. До недавне реконструкције од пре 6–7 година, иза столетних липа само су вирили торњеви. Након сече оболелих стабала, монументалност објекта се још више истиче.

На улазу у храм уздиже се неколико степеника док је уобичајено само један. Са страна су коринтски стубови. Ту су и две табле са именима Чуружана који су животе положили за слободу у Првом светском рату.

Поседује звоно тешко 5 тона које звони три пута годишње – за чурушку славу Спасовдан, Ускрс и Божић. Звоно се сматра највећим на Балкану а што се звука тиче оно је „контра Г”. За његово постављање било је неопходно да се ураде додатни носећи радови у куполи.

Како да ово највеће, али и остала, „свакодневна” звона боље звуче, лично је допринео чувени композитор Исидор Бајић.

У самој цркви уочљив је господствени ред, околне столице имају плочице са именима за кога су резервисане. Место где се пале свеће налази се у проширењу у десном углу, скоро као мала пећина. У средини цркве је део моштију тројице мученика пострадалих од Турака на месту црквиште, садашњи манастир Медна код Мркоњић Града. Откопани су на инсистрирање мештанке којој су се још као девојчици приказивали.

Иконостас чурушке цркве израђен је од белог мермера, без уобичајених китњастих украса. Иконе су поређане у свега два реда, а слободни простор изнад олтарске преграде још више доприноси унутрашњем пространству цркве. Иконе је насликао Ђорђе Крстић, представник школе минхенског реализма, који је користио контрасте светла и сенке за што пластичнији израз. Нико од светаца није насликан са ореолом, а икона Св. Стефана Дечанског сматра се за једну од најупечатљивијих – краљ је приказан као обичан човек који моли Бога за помоћ. Ђорђе Крстић није био иконописац већ академски сликар тако да ни распоред икона није уобичајен. Богородица и Христ на Богородичином су приказани као стојеће фигуре, одн. Христ није приказан као беба већ као дечак који хода.

Приликом недавне реконструкције цркве, на тавану је пронађена добро сакривена икона Богородице Лепавинске о чијем се путу до овог тавана ништа не зна.Она је брижљиво реконструисана и изложена са леве стране.

Цркву красе огромни полијелеји. Кроз велике прозоре улази знатна количина светлости која се меша са преовлађујућим златним и белим нијансама. Ту су и разни украси, осмоуглови и розете, али и нежни пеликан који својом утробом храни птиће – симбол Христове жртве и смрти ради новог живота.

Много је тога у суперлативу када се помене овај велелепни храм. Један публициста је чланак о градњи чурушке цркве нашао у новинама које су у то време излазиле у Црној Гори.

Чурушка црква је судбину делила са својим народом кроз многа тешка времена када су и звона давана у ратне сврхе, али и црквени поседи парчани сиротињи за баште. Чуружани су одувек имали праксу одласка у цркву, а оваквим храмом на понос и дику, само потврђују приврженост православној вери у свим временима, и уједно одају почаст невино страдалим жртвама.

 

Текст и фото: В. Раонић;