39 STEPENIKA – po noveli Džona Bakana; pisac teksta Patrik Barlou inspirisan filmom Alfreda Hičkoka; prevod: Zdravko Petrović
reditelj: Igor Pavlović; scenograf: Igor Pavlović; kostimograf: Milica Grbić Komazec; izbor muzike: Igor Pavlović; asistent reditelja: Aleksa Pantić; koprodukcija: Pozorište mladih u Novom Sadu i Gradsko pozorište Bečej; premijera: 07.02.2020. u Novom Sadu; 08.02.2020. u Bečeju
igraju: Ivan Đurić, Aleksandra Pejić, Danilo Milovanović, Igor Greksa
Prošlog petka, u večernjim satima, smo imali priliku da vidimo prvu premijeru u novosadskim pozorištima, u ovoj kalendarskoj godini, tj. koprodukciju Pozorišta mladih sa Gradskim pozorištem iz Bečeja. Pomalo usporena sezona 2019/20 je nastavljena sa duhovitom postavkom znamenitog komada koji ima začudnu istoriju. Roman (priča) je napisana još 1915.godine i smatra se pretečom krimi žanra koji će kasnije postati veoma popularan. Bakan je prvi koji je za glavnog junaka postavio slučajnog junaka, tzv. prosečnog emgleskog džentlmena, koji upada u vrtlog špijunskih afera i veoma zapetljanih situacija koje se spletom nepredvidivih okolnosti komplikuju do neslućenih razmera da bi se na kraju čitava priča, volšebno, razrešila hepiendom. Na osnovu te priče, znameniti majstor trilera Alfred Hičkok je 1935. Godine snimio film koji će biti proglašen za jedan od najboljih kriminalističkih filmova u 20.veku po oceni britanskog filmskog instituta. Na osnovu filma i romana Patrik Barlou piše pozorišnu farsu, u montipajtonovskom maniru, 2005.godine koja će doživeti ogroman uspeh. Barlou je za adaptaciju dobio nekoliko prestižnih nagrada u Velikoj Britaniji i SAD-u. Na Vest Endu se ovaj komad igrao nekoliko godina pred prepunim salama dok je na Brodveju tokom četiri sezone doživeo preko 1200 repriza. Pre nešto više od pet godina, tačnije u decembru 2014.godine beogradska publika je imala priliku da vidi praizvedbu na srpskom jeziku u adaptaciji i režiji Vladimira Aleksića na večernjoj sceni pozorišta „Boško Buha“. Možemo samo da pretpostavimo da Džon Bakan pišući ovaj triler, pre više od jednog veka, nije mogao ni da sanja šta će se izroditi iz tog špijunskog romana, početno objavljivanog u jednom časopisu, u nastavcima, te da će toliko dugo privlačiti pažnju filmskih i pozorišnih poslenika. Ostalo je istorija…
Igor Pavlović se, ne zapostavljajući svoj osnovni, glumački poziv, u poslednjih nekoliko sezona upustio i rediteljske vode. Da li je razlog osećaj nedovoljne iskorištenosti sopstvenog potencijala u matičnoj kući, Srpskom narodnom pozorištu, ili iz nekih drugih razloga „vrag bi ga znao“ ali njegovo ime se sve češće pojavljuje sa predznakom reditelj što u amaterskim a sve više i u profesionalnim kućama. Pažljiviji pratioci pozorišnih zbivanja su primetili da je na tom planu ostvario zapažene uspehe jer je većina predstava, doduše rađenih sa amaterima, u njegovoj režiji, ovenčano značajnim nagradama na nekoliko festivala. Da će Pavlović, ukoliko se opredeli za rediteljski posao, izrasti u ozbiljno ime i na tom planu nas je uverio sa postavkom ove dinamične farse. Ono što je od samog početka uočljivo je da Pavlović nije slučajno odabrao baš „39 stepenika“ kao ni glumačku ekipu sa kojom će raditi. Potpuno je jasno da je to „glumačka rabota sa glumcima i za glumce“, a princip kojim se vodio je montipajtonovska duhovitost, energija, maksimalna koncentracija, brzina razmišljanja uz zavidnu kondicionu spremnost ove male ali žestoke ekipe. Pored navedenog primetno je da reditelj veoma vešto barata sa citatima iz Hičkokovih filmova kao i sa specifičnim, britanskim, humorom i to ne samo sa onim delom koji se vezuje za Montipajtona nego i Dejva Alena. Verovatno da je krajem osamdesetih i početkom devedestih godina prošlog veka, mlađahni Pavlović, imao priliku da se nagleda duhovitih skečeva ovog sjajnog australijsko/britanskog komičara koga mnogi doživljavaju kao preteču montipajtonovaca. Za mlađe čitaoce, kratka digresija, u to vreme je JRT (Jugoslovenska radio televizija) je imala veoma tesnu saradnju i razmenu sa BBC-om (British Broadcasting Corporation), no da se vratimo temi. Reditelj ovog duhovitog komada se, takođe, izuzetno dobro usaglasio sa saradnikom u izboru muzike i scenografom jer je svaki detalj imao u glavi pa je to maksimalno iskoristio u mizanscenskoj postavci, najverovatnij zbog toga što je reditelj Igor Pavlović u bliskim odnosima sa scenografom i muzičarem Igorom Pavlovićem tj. samim sobom jer je on uradio i taj deo posla. U realizaciji video materijala je imao vrlo dobre pomoćnike: Valdimira Zimu, Aleksu Pantića i Atilu Babu samo nam je malo ostalo nejasno,zašto taj segment nije još više koristio, pogotovu u finalu predstave jer su prikazani fragmenti u prvom delu savršeno uklopljeni?! Da li zbog budžeta ili tehničkih nemogućnosti nije na nama da nagađamo.
Kostimograf, Milica Grbić Komazec je i ovoga puta pokazala da nije neosnovano zapažanje da jedan od naših najkvalitetnijih kostimografa iako je taj segment našeg pozorišnog činodejstvovanja često veoma potcenjen. Ova konstatacija se prvenstveno u odnosi na minimalne budžete sa kojima naši kostimografi raspolažu u odnosu na količinu zahteva na koje sa istim treba da odgovore. Ovde se posebno treba podvući funkcionalnost kostima jer pored značenjskog efekta, u smislu obeležavanja epohe, se u puno situacija delovi kostima koriste i kao scenografski elementi što predstavlja poseban problem u izboru i realizaciji istih.
Naravno da su nezaobilazni faktor glumci koji su, po mišljenju ovog piskarala, imali priliku i zadovoljstvo da uživaju u radu sa svojim kolegom, koji samim tim ima i značajno iskustvo u zanatskom delu posla. Ivan Đurić nas ležernim tumačenjem, prepoznatljivog britanskog džentlmena (Ričard Hanej), u maniru pomenutog Dejva Alena, nonšalantno uvodi u priču koja će nam narednih stotinjak minuta maksimalno zaokupiti pažnju. Posle opuštajuće zavodljivog uvoda, u naoko dosadnu priču slučajnog junaka, prosto niotkuda, uskačemo u zamršenu priču sa neverovatnim zapletima koja obiluje špijunskim aferama, montiranim optužbama za ubistvo, nepredvidivim okolnostima, poterom raznim prevoznim sredstvima, slučajnim prolaznicima koji možda i nisu slučajni… sve u svemu čini nam se da je svaki od tih „39 stepenika“ po jedna scena sa preko 30 likova koje tumače ukupno četiri glumca. Aleksandra Pejić u ulogama Anabele Šmit, Margarete, Pamele i još pokojoj u zavisnosti od ukazane potrebe, se veoma lako transformiše od zavodljive špijunke, sa jakim nemačkim akcentom, u priprostu udavaču pokazujući nam svoj raskošni talenat, što je samo mali deo zadataka koje sa uspehom obavlja tokom čitave predstave. Kada svemu tome dodate tandem Igor Greksa i Danilo Milovanović koji kao da poseduju čarobni štapić sa kojim se filmskom brzinom preobraćuju iz scenografskih elemenata u mnogobrojne karaktere koje ova dinamična predstava zahteva onda se zapitate da li je stvarno moguće da na sceni sve vreme gledate samo četiri izvođača glumačkih radova. Potpisnik ovih redova želi da naglasi da je reditelj uspeo da dozra, na adekvatan nivo pesriflažu, kod svih aktera, koja je u većini scena neophodna. Poznato je da persiflaža bez koje se farsa nemože zamisliti sa sobom nosi veliki izazov ka preterivanju, tako da neiskusni glumci često umeju da preteruju kako bi se dopali publici što ovom prilikom nije slučaj već je ceo ansambl do krajnjih granica disciplinovan i savršeno tačan. Posebno priznanje treba odati i tehičkom delu ekipe koja ogroman deo posla odrađuje iza scene bez kojih ova, za izvođenje, veoma komplikovana predstava ne bi mogla tako dobro da funkcioniše.
Na kraju, da ponovimo, „39 stepenika“ je jedna veoma dobro postavljena, glumačka predstava, rađena za glumce ,u kojoj najviše uživaju glumci na sceni, a kada na sceni uživaju glumci onda sigurno uživa i publika koja je dugotrajnim aplauzom nagradila aktere ove duhovite farse uz nekoliko aplauza na otvorenoj sceni tokom izvođenja. Pretpostavljamo da će se ova farsa sigurno dugo zadržati na scenama koproducenata i da će u njoj uživati publika van matičnih kuća.
Foto: FB Stranica Pozorišta mladih