Новосађанка Јована Поповић, професорка ликовног образовања у Карловачкој гимназији, свој хоби сакупљања шибица претворила је у прави мали рај – Музеј шибица у Сремским Карловцима. Музеј се налази у Улици Митрополита Стратимировића, само неколико кућа од Музеја пчеларства а отворила га је 2013. Купила је стару кућу са двориштем, у адаптацију простора уложила више него што је кућа иницијално коштала, да би ту сместила на десетине хиљада шибица и онога што иде уз њих. Тако нпр. уз шибице којима се пале луле има и малу колекцију лула и муштикли. Постоје шибице за камин, али и порцелански и месингани држачи шибица. Има и шаљиве кутије, али и примерак са Драгом Машин и краљом Александром из 1903. одакле сазнајемо да је произведен у Српској фабрици жижица у Београду.
Прве шибице настале су у Енглеској 1827. али нису биле безбедне због испарења и експлозивности. Звали су их луциферке. Прва безбедна шибица произведена је најпре у Шведској 1884, а 20 година касније и код нас у бившој Југославији, тако да смо ишли у корак са светом. Иако звучи као давна прошлост, шибица као производ нема ни двеста година. „Драва” из Осијека и „Долац” на Лашви код Травника радили су углавном за извоз. „Долац” и даље ради и једина је фабрика шибица на Балкану.
Иначе, ово је јединствен музеј у читавој Европи јер садржи примерке из целог света, од Јапана до Америке, Индије, Аустралије. Други такав музеј је у Шведској али ту је изложен само њихов бренд као у Русији само са руским шибицама.
Колекцију Музеја шибица допуњавају необични лустери, комоде, сандуци, столице, фотеље, скулптуре, књиге и много тога. Један кутак оплемењују музички инструменти које свирају Јована и њена ћерка, студенткиња на смеру фотографија. Ту је колекција музичких плоча које се могу послушати али и стони фудбал. Чули смо како звучи афрички инструмент калимба. На зидовима музеја су управо слике Јоване Поповић. Експоната је толико да се с времена на време поставка мења.
Овде можете да проведете сате разгледајући, а кад власница почне причу, тада се отварају нове теме и занимљиве приче. У дворишту са цвећем је мали клуб где посетиоци у друштву два папагаја и једне маце могу попити чај, кафу и сабрати утиске, а за успомену, уместо визиткарте добијамо кутију шибица управо са подацима овог музеја.
Сем поставке, овде се организују тематске вечери, радионице, изложбе слика и фотографија где су радо прихваћени карловачки гимназијалци. Млађи посетиоци на радионицама праве кутије или покушавају да реше загонетке кроз мозгалице са шибицама.
Имаће ускоро и шибице које су припадале нашој сликарки Љубици Цуци Сокић. У плану је гостовање Томислава Хорвата, „дечака са шибицама” из Хрватске који од палидрваца прави скулптуре у природној величини човека. У настанку је и Јованина књига „Трагом шибица”, тако да се приче о шибицама могу повезивати, истраживати и ишчитавати са разних аспеката.
Колекцију је првобитно започела Јованина помајка, глумица Јасна Новак у време док је у Прагу студирала глуму и драматургију 50-тих година прошлог века. Тамо је то мало распрострањенији хоби, који се иначе зове филуменија. Те шибице су годинама биле по кутијама, да би у садашњем музеју пронашле прави дом. Још само да се испуни Јованина жеља је да посети клуб љубитеља шибица у Прагу, одакле је све и потекло.
Од Јоване сазнајемо да су некада кутије шибица биле од дрвета, одн. танког фурнира, а на површину су се лепиле сличице. Те сличице су људи скидали и чували, тако да музеј има и мноштво тих малих уметничких дела.
Вредност шибица је у томе што се преко њених кутија може сагледати историја дизајна. У почетку производње шибица није било струје, компјутера, неко је графику морао да осмисли и нацрта у односу 1:1 те одштампа методом литографије. Јапанци су етикете досликавали ручно. Облик квадра није једини за кутије јер смо их овде видели и у облику ваљка.
Онај који користи шибицу, преко ње добија информацију о неком граду, кући, биљкама, животињама, бродовима, реклами или моди… Зато су се радо сакупљале и чувале. Сачуване колекције потомци некада баце, некада чувају а многи уступе Музеју шибица. Позивамо наше читаоце да занимљиве предмете донирају овом необичном музеју или бар дођу по своју причу из прошлости. Јер, прича о шибици (палидрвцету, жижици, жигици) – прича је о светлу, топлоти, припреми хране, опстанку, блискости, историји, уметности и животу.
За Војвођанске, текст и фото: В. Раонић;