List „Dekada inkluzije Roma u AP Vojovidini”, godinima unazad prati i izveštava o radu svih lokalnih, pokrajinskih i državnih institucija koje se bave pitanjima romske zajednice. Tradicionalno, srednim godine ovaj list objavljuje intervjue sa predstavnicima institucija koje su u tom momentu najviše doprinele integraciji romske zajednice u Srbiji. Zahvaljujući Kancelariji za inkluziju Roma AP Vojvodineprenosimo intervju sa Milošem Nikolićem direktorom Kacelarije za inkluziju Roma.
Koji su prioriteti akcionog plana Kancelarije za inkluziju Roma za 2020. godinu?
Država Srbija, odnosno Vlada RS je usvojla 2016. godine Strategiju za socijalno uključivanje Roma i Romkinja, koja će biti na snazi do 2025. godine. Sve lokalne samouprave, lokalne i državne institucije, među koje spada i naša Kancelarija, kao i međunarodne organizacije, imaju određene zadatke i cljeve kako bi se položaj romske zajednice unapredio u pet ključnih oblasti Strategije: Obrazovanje, Zapošljavanje, Stanovanje, Zdravstvena i Socijalna zaštita. Kancelarija za inkluziju Roma od svog osnivanja, pa sve do danas, najviše pažnje posvećuje obrazovanju i zapošljavanju tako će biti i u buduće.
U kojoj meri se ona realizuje u lokalnim zajednicama?
Veliki broj lokalnih samouprava širom Srbije, a naročito u Vojvodini, imaju usvojene Lokalne akcione planove za poboljšanje položaja romske zajednice. U ovoj godini očekujem da će ključne oblasti ovih lokalnih dokumenata biti budžetirane iz sredstava lokalnih samouprava, a u zavisnosti od potreba romske zajednice. Kancelarija za inkluziju Roma pomaže svim lokalnim samoupravama u izradi i implementaciji ovih dokumenata i često obilazi opštine i gradove, odnosno romska naselja u kojima se implementacija sprovodi.
Da li je postignut pomak na polju obrazovanja i zapošljavanja Roma?
Obrazovanje nije samo stvar pojednica, to je i velika snaga društva, pa i čitave države.
Podižući znanje i kulturni nivo opšte obrazovanosti u Srbiji, država može, iako mala, da uđe u red respektabilnih evropskih zemalja, jer danas je završeno sa industrijskom revolucijom, danas je obazovanje, odnosno znanje moć.
I ove godine u kontinuitetu sa prethodnom, želimo da povećamo broj i iznos stipendija, što pokazuje sistemsku odluku države da Romima i Romkinjama u Srbiji omogućimo najbolje uslove i podržimo ih na njihovom putu da istraju u svojim najvišim ambicijama, budu najbolji u oblastima koje su izabrali kao životne pozive. Država ceni i prepoznaje njihov trud i rad i ja sam zbog toga veoma zadovoljan.
Koje mere preduzima država za poboljšanje položaja Roma u Vojvodini?
Do 2012. godine mnogo manje se pričalo o Romima i nedovoljno je učinjeno. Dekada Roma je prošla, a većih pomaka nije bilo. Od 2012. godine, smatram da se položaj romske zajednice menja na bolje, promene su vidljive. Država je napravila iskorak i shvatila je da su Romi najugroženija nacionalna manjina u Srbiji. Postoji politička volja da se pomogne predstavnicima romske nacionalne manjine, ali moramo još mnogo da radimo kako bismo istinski poboljšali njihov položaj, zato što su problemi romske zajednice ogromni i ne mogu se rešiti za pet ili deset godina. Verujem državnim institucijama i siguran sam da će položaj romske zajednice samo napredovati.
U periodu od 2005-2015 godine po prvi put su Romi uključeni u državne institucije, u rad Vlade, otvorile su se ustanove u koje su integrisani Romi, i to nam je dalo neku novu nadu za bolju budućnost mog naroda. Međutim, u tom periodu nije se mnogo promenilo. Čini mi se da meseci koji su pred nama mogu biti od presudnog značaja za unapređenje položaja romske zajednice. Imamo obrazovan kadar, stvorila se napokon dobra politička „klima“ i siguran sam da su sada problemi rešivi.
Lično ću se zalagati u ovoj godini da se promoviše ideja afirmativnih mera pri zapošljavanju romske zajednice, po sličnom ili gotovo istom sistemu kako je to uređeno u obrazovanju, pri upisu u srednje škole ili fakultete. To u praksibi trebalo da izgelda na sledeći način: ukoliko se na lokalnom nivou u nekoj fabrici zaposli 100 lica, putem afirmativnih mera potrebno je zaposliti 5 pripadnika romske nacionalne manjine, u skladu sa njihovom stručnom spremom i veštinama. Nadam se da će ovaj model biti usvojen u svim lokalnim samoupravama u Vojvodini, jer je to po meni prava integracija romskog življa. Ovaj predlog mera će se uskoro poslati na usvajanje Skupštini AP Vojvodine.
Koliko su Romi ambiciozni da urade nešto i sami na tom planu, da ne budu samo ugroženi u društvu?
Država Srbija pruža mogućnosti i iz dana u dan pokazuje sve više interesovanja za rešavanje više decenijskih problema romske zajednice, ali je isto tako važno da se sve organizacije civilnog društva koje se pre svega bave pitanjima romske zajednice, uključe na lokalnom novou i zajedno sa lokalnim institucijama učestvuju u ovom veoma ozbiljnom procesu integracije. Predstavnici svih ovih institucija i organizacija ne mogu ni približno pomoći romskoj zajednici, koliko u stvari sami sebi možemo pomoći, ukoliko odlučimo da promenimo loše navike, da decu pre svga obavezno šaljemo u školu. Kada shvatimo da moramo pre svega sami sebi pomoći, a da ćemo samim tim pomoći i čitavom društvu, tada možemo sa punim pravom da kažemo da je integracija romske zajednice u Srbiji u potpunosti uspela. To je veoma težak, ali ipak dostižan cilj.
Kakva je situacija kada se priča o diskriminaciji i predrasudama većinskog stanovništva prema Romima? Da li se tu radi na edukaciji neromske populacije?
Nije tajna da su pripadnici romske zajednice najdiskriminisaniji u Srbiji. Percepcija romske zajednice je i dalje nepovoljna i prepuna predrasuda i stereotipa. Ponekad se u takvom okruženju dogodi i nešto što pokazuje koliko smo zapravo daleko od potpunog prihvatanja Roma u zajednici i koliko se njihov težak položaj posmatra kao normalan i očekivan „zbog njihovog životnog stila, koji su sami izabrali“. Mora se naglasiti da osim izmene načina na koji se pristupa romskoj zajednici, moraju da se edukuju neki delovi društva u domenu razmišljanja o Romima. Predrasude su u mnogim oblastima duboko ukorenjene u svest određenog dela građana Srbije i ona/on se u svakodnevnom životu rukovode istima. Od suštinske važnosti za smanjenje predrasuda i diskiminacije je vaspitanje dece, odnosno učenika. Zato stalno javno apelujem na roditelje i nastavnike da sa decom govore o ovim negativnim pojavama u društvu. Samo razgovorom i stalnom edukacijom možemo od generacija koje nam dolaze da očekujemo pozitivnu promenu u ovom društvenom segmentu.
Vi ste vrstan muzičar, profesor violine, direktor subotičkog simfonijskog orkestra, jedan od najnagradjivanijih u svojoj branši, i ličnim primerom podstakli ste puno đaka, među njima i veliki broj pripadnika romske nacionalnosti da nastave škovanje svugde po Evropi. Koliko je to teško?
Pre svega moram da kažem da ja obožavam decu, a naročito onu decu koja su talentovana (smeh). Imam tu sreću da u poslednjih 10-ak godina radim sa sjajnim klincima koji su osvajali najveća moguća državna i međunarodna priznanja. Ključ mog uspeha leži u prevelikoj ljubavi prema poslu i odličnoj saradnji sa mojim đacima i njihovim roditeljima. Imamo prijateljski odnos i to se do sada pokazalo kao dobitna kombinacija.