Poznato je da je broj 13. „baksuzan“ broj ali bluzerima i srodnim dušama 66. je takođe kritičan jer nosi neku, da ne kažemo „đavolsku“ magiju. Spletom logičnih brojčanih operacija i čudnih okolnosti u ovoj, neuobičajenoj, godini Sterijino pozorje se našlo na ovom magičnom putu. Povodom 66. izdanja Sterijinog pozorja razgovarali smo sa dr Miroslavom Radonjićem, direktorom najznačajnije pozorišne manifestacije u našem regionu.
Route 66. je pri kraju,nalazimo se blizu raskrsnice iza koje se nalazi putokaz koji obeležava smer ka sledećem izdanju Pozorja. Znamo da je bilo neizvesnosti, problema i raznih prepreka pa vas molimo da nam kažete nešto više o tome šta će publika videti na ovogodišnjem festivalu?Videli smo da selekcija obuhvata 16. predstava, u zvaničnom i off-programima, nešto više nego prethodnih godina… znamo da, zbog produkcijskih problema ni ove godine neće biti Pozorja mladih ali šta je to, po vašem mišljenju, ono što će obeležiti ovogodišnje Pozorje?
Ja sam bio ubeđen da ono što se dešavalo prošle godine, kada smo u prilično ne prijatnim okolnostima realizovali festival, od koga imamo prilično traumatično iskustustvo…
…sećamo se optimizma na ceremnoji svečanog zatvaranja:“Sledeći festival će se održati u redovnom terminu…“, doduše kasni dvadesetak dana…
…stvarno sam mislio da nam se to traumatično iskustvo neće ponoviti ali eto… opet nam se dešava da u vrlo kompleksnim uslovima organizujemo festival, ne samo zbog nastavka pandemije COVID-19, koja nas je zadesila i prošle godine, nego i zbog toga što sada imamo i radove na uređenju Pozorišnog trga, oko Srpskog narodnog pozorišta, što dodatno komplikuje dolazak publike i prilazak teretnom ulazu u zgradu, treba nakako parkirati šest šlepera koji dovoze scenografiju… i čitav niz drugih, tehničkih problema… jer ove godine festival je zaista veliki…
… vi na te probleme ne možete da utičete…
…tačno, ipak morali da uložimo dodatne napore da ih nekako rešimo. Ono što je bitno je to da je selektor, Milivoje Mlađenović, izabrao 16. predstava, 10. u takmičarskoj konkurenciji, što je više nego što je uobičajeno, ali zbog želje da ulijemo malo optimizma, da pokažemo da su pozorište i umetnost neophodni za normalan život… program će biti bogatiji. Možemo reći da ove godine imamo sedam velikih, ansambl predstava, ugostićemo oko pet stotina učesnika i gostiju iz celog regiona, kritičara, direktora festivala, direktora pozorišta, akreditovanih novinara… najavljeno je oko stotinjak akreditacija. Dakle, biće to veliki festival u svakom smislu. Nažalost još uvek ne znamo koji će biti kapacitet gledališta. Uputili smo dopis članovima Kriznog štaba, dobili smo podršku od ministarstva kulture, mislim da će izaći u susret našoj molbi da povećamo kapacitet gledališta. Zaista, kada je reč o Srpskom narodnom pozorištu, s obzirom na konfiguraciju tih sala, na činjenicu da kada publika sedi, makar sedeli na svakom sedištu, već postoji distanca, poznato je da je to najdisciplinovanija populacija, po definiciji to važi za sve ljubitelje pozorišta, oni nose maske, ne komuniciraju tokom gledanja predstava, pre predstve im se meri temperatura, dezinfikujemo ih… na sve to postoji i realna pretpostavka, koju smo izneli, da je verovatnoća da su oni vakcinisani, preko 70%, možda i 80%. Mišljenja smo da bi, na određen način, trebalo nagraditi pozorišnu publiku za disciplinu koju su pokazali u proteklom periodu i naravno uliti dozu nade da se vraćamo normalnom životu. Od predstava koje je Milivoje Mlađenović izabrao, imamo šest predstava iz regiona, tri iz Hrvatske, tri iz Bosne i Herecegovine, to se odavno nije desilo, u takmičarskoj selekciji su tri predstave koje dolaze sa strane. Moram još jednom da naglasim da je format ovogodišnjeg festivala, kao da je sve u najboljem redu, kao da se nalazimo u najboljim mogućim vremenima. Ipak nije baš sve kao ranije, eto… ove godine ponovo nemamo Pozorje mladih. Meni je žao što nismo bili u mogućnosti ni ove godine da ga organizujemo ali naše Akademije i Fakulteti dramskih umetnosti ne rade onako kako redovno rade, nema ispitnih predstava pa nema ni Pozorja mladih. Mi, pored toga, imamo i drugi problem koji nas tišti, većina hostela u kojima smo smeštali studente su zatvoreni, njih bude oko sto do stodvadeset svake godine, nažalost neki od tih hostela privremeno ne rade, neki su trajno zatvoreni. Tako da su to objektivne okolnosti zbog kojih nismo bili u mogućnosti da realizujemo program Pozorja mladih ali ćemo sledeć godine sve učinit da ga obnovimo. Ja sam prošle godine, na kraju Pozorja obećao, bio sam uveren u to, da ćemo ove godine održati festival u punom kapacitetu i redovnom terminu, da ćemo svi skinuti maske, gledati jedni drugima osmehe na licu ali eto to se nije desilo… ja sam razočaran zbog toga ali eto to je neminovnost, niko nije mogao da predvidi da će pandemija toliko dugo da traje. Naravno, da je dobro što se Festival održava, pomerili smo ga za tri nedelje i biće zaista veliki festival. Mislim, bar koliko je meni poznato, čini mi se da sam dobro informisan u tom pogledu, da će ovo biti najveći pozorišni festival u Evropi u poslednjih godinu i po’ dana, uzimajući u obzir broj predstava, broj učesnika i velike ansambl predstave…
…što nije mala stvar…
… u realizaciji ćemo naravno morati da se pridržavamo mera koje smo imali i prošle godine uz nadu da će nam Krizni štab izaći u susret i omogućiti veći broj gledalaca računajući i na to da se situacija sa pandemijom smiruje. Iskreno se nadamo da ćemo imati mnogo veći broj publike nego što je prvobitno predviđeno.
Ono što se može primetiti, gledajući ovogodišnju selekciju je činjenica da je na okupu pola Jugoslavije. “Miriše” li to, da li se uopšte razmišlja o tome, da se u nekoj doglednoj budućnosti Sterijino pozorje vrati svom nekadašnjem formatu? Znamo da je Pozorje bilo jedan od najvećih Jugoslovenskih festivala… i onda se desilo to što se desilo… doduše, nedostaju Crnogorci, Makedonci i Slovenci…
…nedostaju zato što nisu ni igrali. Dugo, dugo su pozorišta bila zatvorena, posebno u tim sredinama. U Sloveniji nisu radili sedam/osam meseci, takođe u Crnoj Gori i Severnoj Makedoniji… to su pitanja koja se u Pozorju postavljaju dugi niz godina, unazad. Praktično od raspada Jugoslavije kada je bilo dovedeno u pitanje i opstanak institucije Sterijinog pozorja. Svi znamo da se do 91. godine festival zvao: Jugoslovenske pozorišne igre. Institucija Sterijinog pozorja i festival su imali izrazito Jugoslovenski karakter, pored “Arene” u Puli koja je, takođe, bila u ozbiljnoj krizi pa su, na sreću, i oni nekako isplivali, međutim to više nije isti festival…
…Dubrovačke ljetnje igre, Ohridsko leto…
… tačno, sve su to bili festivali jugoslovenskog karaktera a Sterijino pozorje, možda, ponajviše. Na sreću, Pozorje je opstalo u tim burnim vremenima, devedesetih godina. Zatim se tražio model, kako treba da izgleda, u kom formatu itd. Tražio se model da bude što relevantniji, ne samo u regionalnom kontekstu nego i Evropskom. Da budem iskren, ja sam i dalje u uverenju, kada je reč o zemljama bivše Jugoslavije, da se radi o jedinstvenom kulturnom prostoru koji je mnogo stariji… ta ideja o jedinstvenom jugoslovenskom kulturnom prostoru je mnogo starija od države koja je kasnije nastala, kraljevine prvo, potom i federacije republika… to seže još iz XIX veka, pa i ranije, mislim na kulturne veze između tadašnjih zemalja. Ja bih bio vrlo srećan kada bi imali festival koji bi pokrio tu celu teritoriju. Naravno, bez ambicija da se pravi neka nova Jugoslavija ili nešto slično ali, na žalost, to je i političko pitanje par excellence. Sterijino pozorje, nikada nije bilo samo jedan od mnogobrojnih pozorišnih festivala, bio je to najvažniji pozorišni festival, na sreću to je i danas, ali je uvek bio i društveni događaj od velike važnosti tokom koga su se prelamali različiti društveni, ideološki i politički fenomeni, na sreću,mislim da se to zadržalo i da je i danas tako. U tom kontekstu imamo selekciju “Krugovi” kao međunarodni program koji se bazira, pre svega, na predstave koje dolaze sa prostora bivše Jugoslavije jer su one najinteresantnije i nama. Kroz taj program imamo priliku da vidimošta se dešava u zemljama u okruženju i u zemljama koje sa kojima smo nekad delili istu istoriju, šta se dešava u njihovoj dramaturgiji i pozorištu. Drugo, to je vrlo zanimljivo za sterijansku publiku. Mi smo imali slučajeve da su nam u „Krugovima“ gostovala pozorišta iz Nemačke, Francuske, Belgije, Mađarske, Rumunije, Slovačke, Češke, Rusije… ali je uvek najveće interesovanje publike bilo kada dolaze predstave iz bivše Jugoslavije. To je fenomen o kome može da se napiše naučni rad koji zadire u sferu Jugonostalgije i sličnih istorijskih okolnosti u kojima smo se nalazili. Da li će možda u budućnosti biti moguće napraviti festival koji bi obuhvatao dešavanja u dramaturgiji zemalja koje govore istim jezikom pa da se na jednom mestu nađu ponovo, to je pitanje koje, kako sam rekao, zadire u sferu politike, i ne može na njega da odgovori samo Sterijino pozorje, ne može da se odgovori samo u Novom Sadu ili na nivou Pokrajine, to bi moralo da ide mnogo šire. Meni je drago da mi, već petnaestak godina unazad, imamo priliku da ugostimo najznačajnija pozorišta i najznačajnije predstave od Ljubljane do Skoplja, praktično su svi bili tu, kao što smo imali mogućnost da vidimo i pozorišta iz cele Evrope, što je takođe dragoceno jer Sterijino pozorje na taj način dobija na specifičnoj težini u Evropskim okvirima.
Za kraj nam recite na šta bi trebalo obratiti pažnju od pratećih programima?
Imamo našu tradicionalnu izložbu dečijih radova „Scena, lutka, kostim,maska…“ u organizaciji Centra za likovno vaspitanje dece i omladine Vojvodine, to je već višedecenijska plodna saradnja koju organizujemo, zatim će biti program koji zajednički organizujemo sa ASSITEJ-om Srbije, posvećen pozorištu za decu i temama vezanim za taj uzrast koji će voditi Minja Bogavac, imamo „Dane knjige“ gde ćemo promovisati prvenstveno izdanja Sterijinog pozorja, jedan dan će biti posvećen isključivo časopisu Scena. Tada ćemo iskoristiti priliku, pošto je to drugi broj ovogodišnje Scene koji je tematski posvećen Mileti Radovanoviću, dugogodišnjem, legendarnom direktoru Sterijinog pozorja, to će biti jedan mali omaž (hommage) posvećen njemu… sećanje na Miletu Radovanovića, ne kao klasična komemoracija, nego kao sećanje na čoveka koji je mnogo doprineo da Sterijino pozorje opstane tokom burnih devedestih godina. Tu će biti i naši uobičajeni prateći programi, nešto na šta smo navikli našu publiku, naravno biće organizovani okrugli stolovi kritike, svakog dana u prepodnevnim terminima nakon igranja predstava. Dakle, biće tu celodnevnih dešavanja od 18. do 26. juna.
Ove godine obnavljate tj. ponovo uvodite jednu staru, vrednu nagradu…
Da, bitno je reći, ove godine vraćamo jednu od omiljenih, glumačkih, nagrada na Pozorje. To je nagrada za Glumačku bravuru-Zoran Radmilović, svojevremeno je kompanija „Novosti“ dodeljivala tu nagradu, Goran Jevtić je poslednji dobitnik, za „Gospođu ministarku“ koju je režirala Tanja Mandić Rigonat, u pozorištu „Boško Buha“. Igrom slučaja ove godine, ponovo Tanja Mandić Rigonat sa „Gospođom ministarkom“, ovoga puta iz Rijeke, otvara Festival. Kompanija „Novosti“ je odlučila da tiho ugasi tu nagradu, to nije bila zvanična nagrada Sterijinog pozorja i mi nismo mogli da reagujemo ali smo se ove godine dogovorili da, zajedno sa Narodnim pozorištem Timočke krajine iz Zaječara, obnovimo nagradu, da je dodeljujemo ponovo. Odluka će biti saopštena na Pozorju a uručenje će biti upriličeno na matičnoj sceni glumca koji je dobi nagradu i posebno će biti organizovan program u sklopu festivala „Dani Zorana Radmilovića“ u Zaječaru. To je jedan vid međufestivalske i međuinstitucionalne saradnje na čemu mi insistiramo već dugi niz godina. Ove godine će biti uručena i bijenalna nagrada za pozorišnu kritiku koju Sterijino pozorje, svake druge godine, dodeljuje zajedno sa novosadskim listom „Dnevnik“. To bi bile neke najbitnije stvari koje bi trebalo pomenuti vezano za ovogodišnji festival…
Možemo da zaključimo da će Sterijino pozorje ipak ili „Zlom, vremenu uprkos“ i ove godine, u približnom terminu, biti kruna pozorišne sezone 2020/2021. u našem regionu.