“На једној старој фотографији из двадесетих година прошлог века видим два млада човека у својим двадесетим годинама живота. Ко су они? Зашто су ту?
Моји прадедови Жарко и Сава фотографисани су засебно. Испрва је фотограф требао да изради две фотографије, два одвојена портрета. Цео процес фотографисања тада је захтевао одређено време па и сама израда фотографије. Пре него што су слике биле готове, отац моје баке Десе и његов брат напустили су овај свет. Никад се нису видели на слици. Њихова мајка замолила је фотографа да уместо две, изради само једну слику на којој су њих двојица спојени, на којој су једно. Тако је настала ова фотографија. Она није само производ фотографа нити деловања светлости на неку осетљиву површину. Она је, пре свега, производ неизмерне мајчине љубави за своја два сина.
Цртежи који откривају поједине делове ове слике трагови су њеног интензивног посматрања.
Откривајући њих ја сам откривао самог себе. Проналазио сам се у сваком детаљу, у прорезу на кошуљи, у рупици на дугмету, у власи косе, у оку, у реверу капута.
За већину ово је само једна фотографија на којој су “нека два човека”. За мене пак она је више од слике. За мене има егзистенцијалну важност јер ми помаже да боље сагледам себе у простору и времену.
Не очекујем да ће она код неког другог изазвати иста осећања. Моје наде су усмерене ка томе да ће оно што је у њој “опште” призвати у сећање слику која за тог неког има исту важност. “
Бранко Јанковић, Неприметно, Тихо, Заувек – студија једног сећања “Сећам се, значи постојим.
Сваки делић нашег бића повезан је са сећањима. Успомене из детињства, тако блиске и стимулативне за већину уметничких остварења.
Сећања не морју нужно бити само лична. Човек уме да се сећа прича својих предака. Уме да носи њихове мисли како би их истргао из канџи заборава. Види њихова давно исчезла лица унутар својих очију. Облачи у прах претворене капуте да би у њима прошетао кроз ветровите дане не би ли се тако сетио пејзажа кроз које тутње векови.
На слици се види дугме или само рупица кроз коју то тугме треба да прође. Оковратник кошуље. Недокучива дубина погледа кроз који протиче време, прамен косе, закривљена линија усана.”
Ирма Микеш, кустос
Бранко Јанковић, рођен 1978. године. Младост провео у Старој Пазови. Завршио Вишу школу ликовних уметности у Београду и Академију лепих Уметности Брера у Милану где је после радио као ванредни професор и уједно предавао ликовну културу у средњој и основној школи. Учествовао је на многобројним изложбама, углавном у Италији где је провео последњих 16 година. Тренутно живи са породицом у Новом Саду.