Текст из серијала Пећиначке новине у посети месним заједницама општине Пећинци, који је објављен у августовском броју.
По броју становника, невелико село Сремски Михаљевци велико је по међусобној слози и солидарности мештана, а и по њиховој изузетној марљивости у сваком послу. Има у том селу прилично великих и лепих кућа са брижљиво уређеном окућницом, што сведочи о томе да се од пољопривреде увек могло и може лепо живети, ако се вредно и паметно ради. И, што је најважније, у кућама влада слога и све се решава договором, а иста слога преноси се и на читаво село. Неко ће рећи да је то нормално јер цело је село практично једна велика фамилија – свако је свакоме неки род, кум или пријатељ, а кумство и право пријатељство је више него довољан услов за улазак у фамилију. Има, међутим, разних фамилија и не живи свака баш у слози и љубави, тако да Сремски Михаљевци могу бити пример за пример сваком месту у Србији. Што се Михаљеваца тиче, фамилијарности њених мештана допринела је и чињеница да се овдашњи момци углавном жене девојкама из свог села, а и девојке не чезну да удајом побегну у град, него љубав свог живота радије траже у комшилуку или у суседној улици те слога и солидарност мештана тако додатно јача. Можда управо зато Михаљевце „бије глас“ да су затворени и да због тога овде нема досељеника као што их има у осталим селима пећиначке општине, а што мештани и не желе да демантују, јер за све људе који овде живе они кажу да су староседеоци, без обзира на то да ли су овде рођени, или су их ту довеле ратне невоље деведесетих година, или пак нека друга околност. Ако већ живе овде, значи да су прави Михаљевчани, и то је довољно да се према њима сви опходе као према староседеоцима. И то је – једна од лепих лекција коју у Михаљевцима може чути свако ко има уши да чује.
Сремски Михаљевци су у најбољем смислу те речи традиционално сремско село у коме доминира пољопривреда – имају само једну малу приватну фирму која производи дрвене гајбице. Ту су и две продавнице, две пољопривредне апотеке и једна кафана. Премда се већина становника бави пољопривредом, Михаљевце нису заобишли модерни трендови те је стотинак мештана запослено у фирмама у Шимановцима и свакодневно они путују тамо на посао. А то им, опет, не пада тешко откад је изграђен пут до Шимановаца – само четири километра дели их од индустријског центра општине Пећинци. Ова околност допринела је томе да се у неким породицама са више синова постигне договор о томе ко остаје на земљи, а ко жели да се бави неким другим послом и на тај начин не долази до уситњавања имања, а што је за савремену пољопривреду важно – она тражи потпуну посвећеност и не може да пружи тако добре резултате ако човек ради и на земљи, и у фирми, сматрају овде.
“Пољопривреда више није као некад – не захтева више много физичког рада, али захтева много стручног знања и добру механизацију, као и сарадњу са стручњацима. Кроз разговоре са колегама и агроинжењерима лако решавамо све проблеме који се јаве на усеву, од сетве до жетве. Ја волим земљу, бавим се пољопривредом од малих ногу и никада се нисам покајао што сам наставио породичну традицију и остао на земљи. Не може пољопривредом да се бави онај ко земљу не воли, и зато је добро што данас свако има могућност избора – ако неко не воли њиву, може да ради у некој од фирми у Шимановцима. А Михаљевчани су вредни људи, где год да су добри су радници те су задовољни и они, и њихови послодавци” – каже нам млади пољопривредник Горан Бабић, познати произвођач лубеница који обрађује 60 јутара земље и нема ни једну примедбу на своје занимање, а не жали се чак ни на недостатак помоћне радне снаге у јеку пољопривредних радова – „чело баште“ има екипу добрих и вредних људи који немају своје њиве, али имају вредне руке и уверење да се лепше живи од рада него од различитих помоћи са стране.
Да би пољопривредом требало да се баве само они који то воле потврђује и председник Савета МЗ Горан Станковић – он и супруга раде у Бош-у, а браћи је препустио земљу и пољопривреду, и сви су задовољни. А он, пошто с посла не мора да жури у њиву, може да се посвети раду у МЗ и да се бори тако за оно што је селу потребно. Последњих година, Сремски Михаљевци су добили све што је најважније, а остало ће ускоро бити решено, сазнајемо од Станковића.
“Амбуланта је до пре неколико година била у руинираној згради, а пре пет година изграђена је нова зграда дома здравља и то нам заиста много значи. Школа је такође била веома запуштена, кров се урушио, врата и прозори су били у катастрофалном стању, грејање на старински начин, а школско двориште пуно којекаквог смећа. Организовали смо радну акцију, одазвали су се сви мештани који су могли да раде или да помогну механизацијом, и само за један дан из школског дворишта смо изнели четрнаест приколица најразличитијег шута, стакла, корова, отпада. После смо школско двориште лепо уредили, засадили саднице, Општина је обезбедила средства за нови кров, комплетну замену столарије, набавку нових учила и опреме за грејање на пелет те је школа постала примерена савременом образовању. Иза амбуланте смо саградили ловачки дом. Морам да нагласим да је урађена гасификација кроз читаво место и да ћемо од јесени вероватно моћи да користимо и гас за грејање. Пројекат за изградњу канализације је завршен, тако да је та капитална инвестиција сада већ извесна и биће у скорије време” – рекао нам је још председник Горан Станковић.
Да се свака инвестиција у Сремске Михаљевце заиста исплати потврђује и пример Фудбалског клуба „Срем“. До 2019. године зграда овог клуба била је потпуно запуштена, кров је био срушен, није било трибина, чак ни траве није било на фудбалском игралишту. А онда је зграда ФК-а са свлачионицама обновљена, подигнут је нови кров, донесен песак на терен и посејана трава на местима где је није било, изграђене су трибине, набављени рефлектори, изграђен паркинг, постављена нова ограда и – ФК је прошле године био првак у међуопштинској лиги, а сада се такмичи у Сремској лиги. Када се створе сви спољашњи услови, онда и играчи имају већу мотивацију и амбиције, а то онда и децу привлачи да се баве спортом, објашњава нам Горан Бабић, који је иначе члан управе клуба.
“Село воли свој фудбалски клуб, трибине су пуне када се игра нека утакмица, а што је најважније – имамо школу фудбала и кадетску екипу у којој су не само деца из Михаљеваца, већ и из Шимановаца, Карловчића, Деча, Ашање, Прхова и Пећинаца.”
Када је већ реч о деци и њиховим активностима, веома је важно што је купљена нова опрема (мобилијар) на игралишту за најмлађе, а у близини је и кошаркашко игралишта са новим кошевима и рефлекторима за оне који више воле кошарку од фудбала, чули смо од члана Савета МЗ Дејана Весића, који истиче да улагање у село неће стати.
“Центар села смо уредили колико је то могуће у постојећим околностима, засадили смо украсно дрвеће и жбуње, али је важно да се и стара, руинирана зграда дома културе реновира те да центар заиста буде какав доликује нашем месту” – каже још Дејан Весић.
Одборник у Скупштини општине из Сремских Михаљеваца Марија Ранковић увек је спремна да локалној самоуправи представи потребе свог места и да се за њихово решавање аргументовано избори. Од актуелних поројеката који су сада већ извесни, она нарочито истиче – путеве.
“Пут од Михаљеваца до Шимановаца је одличан, али још 200 метара пута није асфалтирано и та невелика деоница прави возачима велике невоље. Средства за изградњу тог дела пута су обезбеђена и очекујемо да ће до септембра посао бити завршен. Такође је у најскорије време извесна реконструкција пута Михаљевци-Карловчић” – каже Марија.
Михаљевчани су веома поносни на своју цркву – једна је то од ретких цркава у Србији посвећена светом Јовану Богослову. У старој цркви је, по предању, 50 година била школа, а постојећа је на месту старе изграђена 1816. године. У порти цркве је подигнута спомен-плоча са именима 21 цивилног лица, оних који су стрељани на том месту 1944. године. Међу стрељанима је било и неколико мале деце, чак и једногодишња беба. Шта су и коме скривила невина деца и како је могуће да се дешавају тако сурови злочини никада нико неће успети да објасни, а породица Рогић је подигла споменик да се имена жртава не забораве – та имена су некоме страшна осуда, а Србији и њеним грађанима велика опомена.
Причу о Сремским Михаљевцима завршавамо како смо и започели: освртом на фамилијарност. За славу светог Јована Богослова, читаво село се, као свака српска фамилија, окупи око славске трпезе. Свештеник Стефан Сремац је од самог преузимања парохије прихватио истину да овде сви живе као једна породица те тако, за славу, уз подршку мештана, обезбеди он све што доликује – најпре Литургија, онда богата трпеза љубави у порти. Али, по свему судећи, млади свештеник има амбицију да фамилијарност прошири и на Прхово, које је такође његова парохија. Већ две године Михаљевчани и Прховчани заједно, као једна породица, одлазе по бадњак. И увек тај догађај прерасте у дивно дружење људи који су по много чему род, буде их по скоро две стотине из та два села. И зато, шта да кажемо за крај осим – можда ће фамилијарност и даље да се шири па ће не само Сремски Михаљевци и Прхово, већ и сва села у пећиначкој општини постати као једна велика, сложна фамилија.
Извор: Општина Пећинци