Публика у Градској библиотеци „Атанасије Стојковић“ у Руми уживала је синоћ у предавању „Српско средњовековно витештво“, које је водио археолог, историчар и писац Марко Алексић, један од водећих стручњака за српски средњи век. Говорећи о духовним и материјалним обележјима српске витешке традиције, Алексић је публику повео на путовање кроз време – од двора цара Душана, преко деспота Стефана Лазаревића, до епских јунака и универзалних вредности које витештво носи и данас.
„Витештво није само историјски појам – то је вредносни суд“ истакао је Алексић. „Када кажемо да је нешто витешки, ми не описујемо само чин, већ доносимо суд о томе шта је добро, племенито, узвишено. Друштво које у себи носи и негује витешке вредности има историјски и цивилизацијски легитимитет“, појаснио је Алексић
Публика је имала прилику да сазна како је изгледао живот једног витеза у средњовековној Србији – какав је носио оклоп, како су изгледали његови мачеви, какву улогу је имао у друштву и које духовне вредности су га обликовале. Алексић је посебно истакао улогу цара Душана, који је организовао витешке турнире на свом двору, као и деспота Стефана Лазаревића, кога је назвао „највећим витезом Јужних Словена“, и по поштовању које је уживао од савременика и по личним и ратничким особинама.
„Највећи витешки подвиг на овим просторима свакако је подвиг Милоша Обилића“ навео је Алексић. „И није то само наш суд – дубровачки ренесансни писци, у духу свога времена, нису се дивили Ахилу или Хектору, већ управо Милошу Обилићу. Он је био симбол врхунске витешке вредности – не само локалне, већ универзалне“, нагласио је Алексић.
Посебно је био упечатљив део предавања у ком је Алексић говорио о Марку Краљевићу, као симболу витештва у култури целог Балкана. „Марко Краљевић, односно историјска личност Марко Мрњавчевић, постао је не само епски јунак, већ културолошки феномен. Он је оличење јунака који носи не само храброст и силу, већ и духовност и човечност“, сматра Алексић.
Алексић је подсетио и на занимљиву чињеницу да је његова књига „Српске земље пре Немањића“ уврштена у званичну универзитетску литературу на Катедри за историју, што је први пут да је дело једног археолога стекло такав статус. Његова студија о мачевима такође је добила међународно признање – амерички институт који се бави искључиво проучавањем мачева уврстио ју је међу пет најбољих књига икада написаних на ту тему.
„Истраживања о витештву нас уче не само о ратништву, већ и о вредностима које превазилазе историјски контекст. Витез више није на коњу, али витештво као идеја – част, храброст, узвишеност – живи и данас“, закључио је Алексић.
Током предавања, Марко Алексић се посебно осврнуо и на лик Милунке Савић, коју је назвао „витезом 20. века“ и симболом витештва у савременој епохи.
„Милунка Савић је била витез у пуном смислу те речи. Углед који је уживала код највећих сила света сведочи о томе да су у њој препознали саму суштину витештва — храброст, пожртвованост и част. Она је била васпитана на усменој традицији нашег народа, а њене врлине сведоче да је витештво у српској култури преживело дубоко до 20. века. Довољно је рећи да је она најодликованија је жена у историји ратовања “, истакао је Алексић.
Ово предавање, по оцени присутних, било је више од историјског излагања – представљало је позив да се српска витешка традиција сагледа као део културног и моралног наслеђа које заслужује да се чува, проучава и преноси будућим генерацијама.
Извор: Општина Рума