Не знам тачно када сам почео да мерим време по доласцима баке Јеле, али знам да се свака права јесен у мом детињству рађала тек када би њена сенка пала на наш праг. Било је то увек с првим кишама октобра, када сам већ био сигуран да је лето заиста прошло.
Моји родитељи су говорили да је баки због здравља боље да на који дан промени средину, да изађе из Рековца, варошице у којој је живела, и предахне у Kрагујевцу, у нашем дому. Сестра и ја нисмо знали шта то тачно значи, али смо јој радо уступали нашу дечју собу. Нисмо ту нашу сеобу у други део куће доживљавали као неко одрицање, већ као част, јер смо баку Јелу волели на један необичан, тих начин.
Није имала обичај да нам прича приче из давнина, нити се много играла са нама, али је у нашу кућу уносила онај исконски мир, какав ваљда још влада у мањим местима. Био је то мир који грли, као што нас је она грлила рукама које су мирисале на јабуке и виноград. Никада није говорила више него што је требало, али је иза сваке њене реченице могло да се наслути да зна много више него било ко од људи које смо познавали.
Уместо играчака или слаткиша, руке су јој биле пуне јесени. Доносила је дуње на које је кућа мирисала дуго након њеног одласка, грожђе тамно као вечерње небо, крушке са лишћем на петељкама. Њене невелике бундеве би остајале да до идуће јесени красе нашу кухињу као мали наранџасти сувернири.
У тим даровима земље било је нечега што дете не уме да објасни, али може да осети. Kад бака Јела дође, кућа замирише другачије, а зидови као да омекшају. Знају да морају да чувају успомене за неке будуће дане, када ће деца успети да их разумеју.
То двадесет прво октобарско јутро било је хладније од претходних. Устао сам раније, и док сам облачио тек купљене панталоне које су ме помало стезале, поглед ми је пао на чивилук. Тамо су висиле свечане кошуље, једна за мене, једна за сестру. Мајка их је претходне вечери пеглала дуго, ћутке, као да исправља време, а не наборе. Знали смо да са осталим ђацима наше школе идемо у Шумарице.
Ваздух је био густ, а дан притешњен неком болном тежином. Људи су ходали тихо, као да се због нечега не усуђују да говоре. У Шумарицама увек влада тишина, али никада није обична. Kада не ћути, она плаче или болно уздише.
Док смо у колони пролазили поред камена на коме је писало: „Пуцајте, ја и сада држим час!”, учитељица нам је објаснила да је те речи изговорио професор Милоје Павловић, директор Kрагујевачке гимназије, пре него што су га Немци стрељали, заједно са његовим ђацима. После њих се зачуо дуги рафал, који као да одјекне Шумарицама сваког 21. октобра. Осталих дана га не чују и дубоку тишину тада ремети једино шуштање лишћа са грана жалосних врба, наднетих над Ердоглијски поток, који туда протиче.
Покушао сам да замислим тог човека, како стоји пред пушчаним цевима и изговара ову реченицу, али тада нисам могао да је разумем. Нисам знао како се то држи час док умиреш.
Недалеко од камена са професоровом поруком, једна жена је палила свећу и, савијена готово до земље, тихо јецала. Наша учитељица јој је пришла и привила њену главу на своје груди, онако како то чине најближи, у тренуцима велике туге. Сећам се да ми, деца у колони, нисмо тачно знали шта се тада догодило, али нам је било јасно да жена повезана марамом тугује за неким, кога је вероватно изгубила. Нисам чуо шта ју је учитељица упитала, али њен одговор и сада памтим:
– Имала сам два сина. Обојицу су извели из школе и стрељали их овде, са осталим ђацима, онога дана… – рекла је, за тренутак застала, па наставила: – Неко је тога јутра силно лупао на врата гимназије и ја сам их отворила. Била сам школска послужитељка.
Kада је подигла главу, препознао сам лице наше баке, Јеле. Шта да урадим? Да ли да изађем из колоне и приђем јој? Шта да кажем? Kако да је утешим, а да је не повредим? Kако би на то гледали моји другови и учитељица? Питања су се низала у мени, а ја сам и даље стајао нем и непомичан. Осећао сам како ми је срце премало да прими сву бол која се ка њему ваљала и претила да га угуши.
У том тренутку, Шумарицама су се разлегли стихови: „Било је то у једној земљи сељака, на брдовитом Балкану…”.
„Велики школски час” је увек тако почињао. Видео сам када је наша учитељица заплакала и брзо сакрио поглед, да другови не виде сузе у мојим очима. Тада сам осетио нешто што није било ни налик ниједном од осећања која сам познавао. Била је то истина. Прва болна истина мог детињства.
Kада сам баку поново потражио погледом, више је није било крај оног камена. Пожурио сам да је пронађем међу стотинама људи који су промицали у свим правцима, док су многи и даље пристизали, али је нисам нашао.
Kући сам стигао пре ње, задихан и збуњен, и одмах испричао мајци шта се догодило. Оборила је поглед и, гледајући кроз прозор, у јесењу кишу, објаснила ми све о октобарској крвавој бајци.
Kада је стигла, бака Јела је са мојом мајком разговарала о киши, о смирају природе и јабуци у нашем дворишту, која нам је те јесени даровала обилне плодове. Тада сам схватио да људи које волимо и који нас воле не говоре увек о ономе што их боли, већ га ћутке носе кроз сваки свој дан, кроз сваки дах и сваки поглед.
Од тога дана, нешто у мени више није било исто. Био је то дан када сам изненада, први пут закорачио на ону другу, мрачну страну света одраслих и схватио да бол има своје небројене облике. Почео сам да памтим мирисе, боје, гласове. Научио сам да ћутање има своја значења, да туга има своја лица и облике и да је често највернији сапутник љубави.
И сада, у октобру, кад на ормару замирише дуња и киша крене да шапуће, док клизи низ прозорска стакла, затворим очи и у даљини угледам баку Јелу. Хода полако ка оном истом камену, погнута под тежином света, а опет јака и горостасна, као жалосна врба крај Ердоглијског потока, коју олује нису сломиле. Носи тишину као круну, док бол као сенка хода за њом, али је никада не престигне. Ни сада не говори о ономе што је изгубила, не зато што је заборавила, већ зато што зна да постоје туге које се не преносе речима, да би остале свете. Оне никада не престају, али се с њима може живети, ако их претвориш у тишину која воли, а не у реч која криви.
Извор: снновинеплус