Мржња је у својој суштини само маска за страх од другог, другачијег, често непознатог, а у крајњој линији од истине о себи. Људима је лакше да упиру прстом у друге него да погледају у огледало и запитају се: „Шта у мени ствара толику потребу да неког мрзим?“. Одговор на то питање често зна да заболи више него иједна рана нанесена споља.
Kад год чујем како неко мрзи Србе, Хрвате или неког трећег, схватим да тај човек није свестан да заправо мрзи неке, њему потпуно непознате, новорођене људе, јер већи део популације тих земаља данас чине они који почетком деведесетих нису били ни рођени, или су били деца, без икаквих додирних тачака са ратом који је тада вођен. Али мрзитељи, нажалост, остају заробљеници времена у којем су се ментално зауставили, јер припадају оном соју коме је мржња потребна, као храна, да би живео. На то су их власти, путем својих медија и школских програма, навикавале.
А заправо, мржња је та која их полако нагриза и на крају им пресуди. Читав живот проведу у имагинарној мржњи према непознатима, слушајући говоре или музику домаће фукаре која је распирује зарад лаке зараде и тако, уместо да свој век проживе у задовољствима и миру са собом и другима, заврше га као несрећни људи.
Понекад је мржња тиха, увучена у свакодневицу, у шалу која тобоже „није злонамерна“, у поглед пун подозривости, у ћутање када би требало проговорити. Таква, прикривена, она се преноси – кроз приче за столом, кроз реченице које деца упијају док још не разумеју тежину речи. И тако, из генерације у генерацију, сеје се семе мржње, подела, раздора, које и не зна зашто клија.
Мржња је у својој суштини само маска за страх од другог, другачијег, често непознатог, а у крајњој линији од истине о себи. Људима је лакше да упиру прстом у друге него да погледају у огледало и запитају се: „Шта у мени ствара толику потребу да неког мрзим?“. Одговор на то питање често зна да заболи више него иједна рана нанесена споља.
Постоје и друге, суптилније мржње, које се не препознају одмах. Мржња према “дођошима”, сопственом неуспеху и туђем успеху; према променама које нас подсећају да време пролази; према свету који више није онакав каквим бисмо га желели. Све су то облици истог отрова, понекад разблаженог само да би се лакше прогутао.
Данас се мржња шири кроз коментаре, кроз друштвене мреже, кроз подругљив осмех, малициозност, иронију… Постаје навика, попут лоше хране, за коју свако зна да је штетна, али мало ко уме да престане да се њоме храни. Овај отров пије се у нади да ће други од њега умрети и, што је дуже у човеку, то га више изједа, до те мере да више не препознаје ни свет, ни себе у њему.
Зато није чудо што су многи од нас данас уморни и разочарани. Носе у себи тежину емоција које никада нису биле изворно њихове, већ су их наследили, научили, усвојили као део свог идентитета. Kао да су поносни на те своје ране, уместо на доброту или своја постигнућа.
Истинска снага, кажу, није у томе да презиреш, већ да разумеш: није у томе да се осветиш, већ да опростиш, јер опрост не ослобађа другога, већ тебе. Само човек који уме да гледа без предрасуда и да воли без интереса, може рећи да заиста живи, док сви остали само преживљавају, у бескрајном понављању туђих заблуда.
Неко је одавно рекао: “Онај ко те натера да га мрзиш, већ те је победио“, јер је тиме постао господар твог мира, мисли и твојих ноћи без сна. Човек који жели да буде слободан, мора најпре да научи да се ослободи мржње. Зато све оне имају исто одредиште, које се зове заборав. Народи се мире, границе се мењају и на крају ништа не остане од оних који су свој живот потрошили на доказивање да су бољи од других. Можда је, ипак, њихова највећа трагедија у томе што мрзећи друге никада нису научили да воле себе.
Иронија живота је у томе што човек који мрзи, мисли да чува своје достојанство, а заправо га губи сваким новим изливом злобе. Мржња га чини робом, који веома тешко увиђа да је љубав та која, ма колико је сматрао слабошћу, једина може да га ослободи ропства.
Извор: снновинеплус