На сцени Српског позоришта у Мађарској премијерно је приказана монодрама „Једнорог”, рађена по тексту Монике Пешиц, у драматургији Лауре Тополчањи и извођењу драмске уметнице Алисе Лацко. Режију потписује Анастасија Каргина, док је текст са мађарског на српски превео Арпад Черник.
Представа говори о последњим годинама живота наше драге пријатељице колегинице и глумице Монике Пешиц (1976 – 2024). У Српском позоришту у Мађарској је 2004. године, одиграла једну од раних, кључних улога у својој каријери, у представи „Антигона у Њујорку”. Двадесет године касније, последњи пут је наступала у представи „Зуб оца”. Обе улоге су биле незаборавне. У последњој представи, стајала је на сцени тешко болесна, али са бескрајним спокојем и достојанством.
Представа „Једнорог” је драма која обрађује борбу Монике Пешиц, по тексту који је она, у последњим данима свог живота диктирала Лаури Тополчањи. Она је написала диван драмски текст, трагичан и духовит, представљајући своју пријатељицу онаквом каква је била. Нада се „да ће нас животно искуство претворено у монодраму учинити отворенијима за ову табу тему, да ће ојачати исцељујући осећај да ’ниси сам’ и да ће створити разумевање свих нас за оне који се боре. Разговор о болести је постао неизбежан. О томе разговорамо у једном од најсветилијих простора човечанства, у позоришту.”
У уводу, Лаура Тополчањи пише да се драма одиграва у три временске равни. Прва је комплетни историјат болести, период од две године. Друга је време препричавања, које обихвата последња три месеца Моникиног живота. „Ја бих желела да испричам ову причу. И ако је ти напишеш, ја ћу да је одиграм. Али ако, успут, умрем, онда ћеш ти морати да је одиграш.” Трећа раван обухвата време после Моникине смрти са друге, супротне обале језера: „Кад се поветарац поигра површином језера, могу се осетити душе свих живих које су икада запливале у њему, а и мртвих што су им пепела просута по води. Од кад сам умрла, ти ниси пливала, јер је, у међувремену, дошла јесен, стишавајућа јесен после оног срећног лета, током кога смо сваког дана рекле нешто незаборавно једна другој.”
Улогу Монике маестрално је одиграла Алиса Лацко. У једноипочасовном извођењу је стоички понела читаву монодраму, пруживши дубински проживљену и емотивно прецизну интерпретацију. Под строгом и захтевном режијом, успела је да суптилно и јасно обликује више различитих ликова, прелазећи из једног у други са природношћу која осваја. Њена игра је истовремено снажна, деликатна и духовита, прожета богатим нијансама, а сценска присутност држи непрекидну пажњу публике. Уметничка зрелост и потпуна посвећеност улози чине да ова монодрама остане као дубоко упамћено позоришно искуство. Препуно гледалиште је Алису Лацко наградило овацијама и више пута је враћало на сцену. Публика је под снажним утиском, у тишини напустила позоришну салу.
Музику за монодраму је радила Ирена Поповић Драговић, костим, Богларка Бакош. За техничким пултом је дебитовао нови члан СПМ, Марко Лато, а за организацију и пропратне послове били су задужени Катарина Бачи и Тибор Прагаи.
Милан Рус је поводом ове представе рекао: „Ми смо, на овој сцени доживели Монику која је у себи носила нешто посебно, као и начин како је ова представа настала. Моника је, у одласку испричала своју причу, која је овде оживела. Оно што сам осећао је да гледам једну природну причу из које излази лековити флуид, као да је терапија, животна филозофија, нешто што је настало кроз ритуал који је нама представила играјући у представи, а затим Лаури изговорила целу своју причу и неприметно отишла. Моникина режија је била да нас све поређа у овом простору. Седели смо пред екраном и она нас је напустила. Без трунке патетике и самосажаљења или поруке да ми њу треба да жалимо. Представу је написала Лаура, чије се представе играју у тридесетак мађарских позоришта. Она је једна од најигранијих мађарских драматурга. Написала је текст о изванредној глумици, која као представница мањине у Србији, није имала прилику да се тамо афирмише у потпуности, а до мађарских театара се није пробила. Анастасија је професионални редитељ, важно је што је она играла са Моником и била учесница целе ове приче. Као што су биле Лаура и Алиса. Алиса Лацко је глумица првакиња, игра у Народном позоришту у Новом Саду и случајно се нашла у нашем мањинском театру. Ову улогу је одиграла на невероватан начин. Смем да кажем да овакву глуму још нисам видео. Састале су се њих четири, односно њих три са Моникиним духом, духовношћу и талентом и урадиле генијалну представу. Три грације у овом физичком свету, са инструкцијама одозго. Драго ми је што се ова представа родила у Српском позоришту и што је овде одиграна. Морам да поменем Моникиног супруга Арпада, који је драматуршки одлично превео Лаурин текст. Био је присутан са сином Берталаном. Енергијом из гледалиша сијала је и Криста Сорчик, велика Моникина пријатељица. Она је ову представу одиграла у Веспрему, на мађарском језику. Када се звезде споје онда се чуда стварају, а ми смо вечерас у Српском позоришту доживели чудо.“
Алиса Лацко нам је, поред осталог рекла: „После премијере сам се осећала катарзично, јер се догодио један живот на сцени, један живот између Монике и публике и један између Монике и нас, који смо радили ову представу. На моје велико изненађење, с обзиром на тешку тему којом смо се бавили, неким чудом се десило да су пробе биле лепе, да смо се Анастасија и ја јако добро допуњавале и надограђивале једна другу. Сцена нам је била креативни, полетни, невин полигон, чист ка теми, ка животу, ка Моники и генерално, ка уметности која надживи смрт. Нисмо се трудили да имитирамо Монику и да је подражавамо, више нам је било битно шта она има да каже. Да јој дамо глас, да јој дамо костим и простор да она каже и покаже оно што зна. Ова представа је медиј између Монике, публике и живота. Текст нам је говорио у ком правцу треба да идемо, инспирисао нас је да видимо и комику и иронију и сарказам. Желели смо да будемо искрени према ономе што је Моника рекла, а то је – отићи до својих крајњих граница. У стварању ове представе, ми смо хтели да досегнемо наше крајње границе, креативне, позоришне, катарзичне, хумористичне, саркастичне, критичне. Моника нам је дала алат којим треба да се користимо да би направили ову, да се метафорично изразим, „дивну башту”, ове приче. Представа је вишеслојна, у њој се види борба човека за живот, борба уметника за живот и борба живота за живот. Све што надживи смрт је једна мала победа над вечношћу ништавила. У овоме је Моника дефинитивно успела својом причом, својом борбом, својим карактером и својом жељом за животом. Мислим да је ово један од мојих успешнијих глумачких подухвата, нарочито што сам била део Моникиног живота у периоду о коме говори представа. Али и због тога што је представа модерна и присутна и говори о новој теми у историји драме и позоришта. Мислим да је значајно говорити о оваквим стварима и да сам урадила нешто важно.“
Анастасија Каргина каже да је срећна што види да се гледаоцима представа допала: „Без обзира на тешку тему, смејали су се и реаговали. Све што смо смислили, на сцени је испало како треба. Режија је моја струка, режирала сам само неколико представа, али сам веома прецизна. Пред почетак стварања „Једнорога”, припремила сам се, прочитала сам текст и пробала да замислим слике. И рак и риба у акваријуму и зелена трака, као симбол болести, су ми синуле у глави. У тексту сам тражила слике и оне су се родиле и стварале су се асоцијације. Алиси сам рекла да желим да постоји плес и то је она сама одлично урадила, и плес и атмосферу. Добро смо сарађивале, Алиса је одлична глумица и било је лепо са њом радити. Без много објашњења, одмах је схватила шта желим. Разумела је како размишљам. Задовољна сам овим што смо урадиле.“
Катарина Павловић Бачи
Извор: снновинеплус