Пештанска Улица Микше Фалка ми у хладна јутра позног новембра личи на дугачку, уметнички обликовану свећу, са два пламичка. Светлост оног видљивог шири се из излога галерија, антикварница и кафеа, док се онај други, скривени, осећа у душама и на лицима пролазника, а храњен је сазнањем да се ближе празници.
Ту улицу, смештену у самом центру града, у суседству парламента, чува њена верна гарда стабала са широким крошњама, наткриљеним над тротоаре и већи део коловоза, док око њих мирно пролази време.
Мирис куваног вина, када се стопи са мирисом печених кестена, постаје тихи позив да се човек на тренутак осврне на прошлост, на остварене и неиспуњене снове; на драге људе које смо успели да задржимо и на оне који више нису ту; на неке наше тајне које нам се враћају само пред зимске празнике.
Испред једне велике, китњасте капије, лежи велика врећа за спавање, савијена као да саму себе жели да згреје, а поред ње три велика свежња пластичних флаша, сакупљених и уредно сортираних.
На тренутак желим да прођем, да сачувам ритам мисли који ме носи кроз то магловито јутро. Али неизговорена потреба непознатог човека каткад може да буде снажнија од свих наших планова. Осећам онај унутрашњи глас који се не јавља често, али када се јави, његов шапат бива јачи од ма какве наредбе. Нисам од оних који пред Божић све око себе посипају племенитошћу, као када то чине са шећером, по колачима. Још мање сам од људи који живе у сталној трци да задовоље сваку руку која проси, не разликујући вапај од навике, ни муку од заната. Верујем да је помоћ лековита само када долази ненаметљиво, из тишине, и када се пружа ономе који не тражи.
Приближавам се врећи за спавање и лагано је додирујем, као што се чини са нечим крхким, што би лако могло да се преломи ако се помери нагло.
„Добро јутро…“, изговарам тише него што сам намеравао.
Првих неколико тренутака чини се као да у врећи нема никога. А онда се платно помери, рајсфешлус поче да се отвара и, назјад, појави се лице.
Био је то мушкарац средњих година, са уредном брадом и очима у којима је било више живота него што би се очекивало од бескућника. У његовом погледу било је снаге, али и хаоса; нечега што се сломило, али се није сасвим предало.
Пружам му новчаницу, скромну, али довољну да купи кафу и пециво.
„За доручак… да се угрејете“, кажем.
Он повија руку, одсечно, чак прерано, као да ме прекида.
„Не треба, господине“, глас му је неочекивано јасан. „Имам ја свој посао. Видите…“, показује главом на сакупљене флаше.
Изгледало је као када вам неко показује слике које је насликао, књиге које је написао, дела у којима он види свој допринос свету. У том погледу је јасно писало: “Немојте да ми одузимате ово мало нечега што сам сам стекао”.
Затвара рајсфешлус брзином која ми личи на прекор и поново се завлачи у свој импровизовани дом. То је покрет човека који зна да топлота коју сам за себе ствара траје врло кратко, па не жели да је троши узалуд.
Остајем тако да стојим, са новчаницом у руци, схватајући да и давање понекад може да изгледа као охолост, скривена, тиха, она коју ни ми сами не признајемо. Он, који спава на бетону, показао ми је границу коју нисам желео одмах да видим и коју је било забрањено прећи. Била је то међа части.
Kрећем полако даље и осећам како у мени расте нека необична мешавина дивљења и повређености. Дивио сам му се јер је одбио да прими оно што би многи радо узели, иако сам, макар и на тренутак, то одбијање доживео као личну увреду. А заправо је то био његов дар мени. Њиме ми је показао да није све у пуком опстанку и да је некада преживљавање мање важно од поноса који човек носи у себи; да свако од нас вуче свој товар испражњених флаша, само што је нечији видљив, а нечији не. Неки их гурају пред собом, а неки скривају у грудима. Све су то наше мале приче и борбе, наши покушаји да оправдамо себе пред светом.
Настављам, али осећам да ми је корак сада другачији. Kао да је неко успорио време око мене. Гласови са оближњег божићног вашара звуче ми удаљеније, а мирисе куваног вина, цимета и кестена готово и не осећам.
Не, није најгоре када човек падне, него када поверује да је пад његово једино лице. Човек из вреће није пао, већ је само стао на раскрсницу на којој се многи од нас не би снашли. Kо зна, можда је он у тој врећи спавао мирније него многи од нас, разбашкарени у својим топлим постељама, јер није издао себе. Он зна да је достојанство тврђава која се мора бранити, јер је последња за коју се живи.
Извор: снновинеплус