Словени на супротним странама
Иронијом судбине, рат је букнуо због сукоба између словенских и германских интереса у Босни – Аустроугарска (немачка сила) напала је Србију, заштитница Србије била је Русија, и ланац савеза је увукао цео свет у хаос. Словени су се у том рату нашли на оба супротстављена табора: Руси, Срби, Црногорци и пољски добровољци били су на страни Антанте, а Чеси, Словаци, Пољаци (у Аустроугарској униформи), као и Бугари, на страни Централних сила. Та крвава братоубилачка драма означила је крах романтичарског панславизма. Након рата, дошло је додуше до уједињења неких словенских народа – створене су нове државе: Југославија (као краљевина Срба, Хрвата и Словенаца) и Чехословачка (за Чехе и Словаке), док се Пољска обновила као независна држава. Али свеукупно, сви Словени нису се ујединили у једну заједницу – напротив, оформљене су националне државе, од којих је свака ишла за својим интересима.
После Октобарске револуције 1917. бољшевичка власт у Русији је отворено одбацила панславизам као „великоруски империјализам“. Уместо слогана о словенском братству, истицана је комунистичка идеологија класног јединства свих радника. Тек касније, током Другог светског рата, Стаљин је поново призвао панславистичке мотиве: када је нацистичка Немачка извршила инвазију 1941, совјетска пропаганда је призвала „словенске народе“ на отпор фашизму, покушавајући да придобије и Пољаке, Чехе, Јужне Словене на страну антихитлеровске коалиције. Након 1945, већина Словена нашла се у социјалистичком лагерy под доминацијом Москве, што је била својеврсна реализација панславизма, али више на идеолошкој него на етничкој основи. И заиста, та „највећа заједница словенских народа“ – источни блок или Варшавски пакт – није била одржива: Југославија се још 1948. отргла од Совјетског Савеза, сукоб између СССР-а и чехословачких реформатора 1968. завршио је тенковима на улицама Прага, а сам Совјетски Савез се распао 1991. делом и због националних трвења: Руси, Украјинци, Белоруси, балтички Словени и други су се разишли.
Покушаји панславизма, дакле, нису уродили трајним плодом, првенствено зато што су националне разлике и државни интереси надјачали романтичарску идеју заједништва. Као што историјски записи показују, већ у 19. веку су се мањи словенски народи прибојавали руске хегемоније, док је Русија сматрала да без њеног вођства нема ни снаге словенског савеза. Западне силе су страх од панславизма користиле у својој пропаганди, представљајући га као претњу (тзв. „руски Колос“ који жели да уништи немачко-романску цивилизацију). Тако је панславизам стекао негативан призвук у очима Запада још тада, што је значило да би сваки озбиљнији покрет ка словенском уједињењу наишао на спољашње опструкције. Коначно, и сами заговорници панславизма често нису били јединствени у визији: да ли створити лабаву културну унију (свакако пожељну) или и политички савез; да ли под окриљем Русије или без ње; и шта радити са несловенским суседима и мањинама у таквом савезу. Све те недоумице остале су без одговора јер је историја изабрала други пут – пут самосталних држава које су Словени створили, више окренутих национализму него наднационалном словенском братству. Панславизам данас више личи на лепу утопију, коју су поделе у хришћанском свету и стварање посебних словенских националних држава осудиле на неуспех. Без обзира на разна гледишта, чињеница је да су Словени већину своје историје провели раздвојени у више држава, неретко сукобљених.
Перспективе за будућност – нови панславизам?
Поставља се питање: шта будућност доноси словенским народима? Да ли је могуће да идеја панславизма, након свих промашаја у прошлости, васкрсне у неком новом облику? Данашње околности знатно су другачије од оних у 19. или 20. веку. С једне стране, многе старе препреке и даље су ту: Словени су и даље раздељени између истока и запада (нпр. Пољска, Чешка, Словачка, Словенија, Хрватска су у ЕУ и НАТО, док су Русија и Белорусија ван тих интеграција), па чак и у рату (трагичан сукоб у Украјини између Руса и Украјинаца). Поврх тога, идеја политичког савеза словенских земаља данас изгледа далеко – након искуства Југославије, па и Чехословачке, где је заједништво окончано разводом, мало ко би озбиљно веровао у једну „велику словенску државу“. Међутим, панславизам не мора имати облик државног уједињења да би био смислен. Оно што се све више намеће јесте потреба за културним и економским зближавањем словенских земаља, уз пуно уважавање њихове самосталности. Глобални положај словенских нација често је периферијалан у односу на светске центре моћи, али би удружени глас 300 милиона Словена могао донети већу тежину у међународној арени. На пример, могло би се замислити оснивање неког вида Словенског савета или организације сличне Северном савету који окупља Скандинавце, где би представници словенских народа редовно сарађивали на пољима културе, науке, образовања и привреде. Таква сарадња не би претила никоме, а Словенима би донела боље међусобно разумевање и корист.
Већ сада постоје иницијативе на том трагу: од заједничких прослава Свете браће Ћирила и Методија (празника словенске писмености) које обележавају и исток (нпр. Русија, Бугарска, Србија) и запад (Чешка, Словачка), преко фестивала словенске музике и сајмова књига, до сарадње универзитета на изучавању словенских језика. Интернет такође омогућава млађим генерацијама Словена да се непосредно повежу – групе и форуми где Пољаци уче руски, Срби читају чешке стрипове, а Руси слушају хрватски рок, све су бројнији. Уколико се настави неговати свест о заједничким коренима, а истовремено поштује суверенитет сваке нације, могуће је замислити нови панславизам који није ни агресиван ни хегемонистички, већ окренут пре свега културној блискости и солидарности. Једна од лекција прошлости јесте да наметнуто уједињење неће успети – само органско зближавање, грађено одоздо, може потрајати. То значи више дијалога међу обичним људима: да просечан Словен зна више о књижевности и историји суседног словенског народа него о холивудским филмовима; да се преводе књиге са словенских језика на друге; да млади размењују искуства на студентским програмима од Москве до Загреба. Такав вид „културног панславизма“ не би никог угрожавао, а Словенима би донео осећај самопоштовања и јединства који им често недостаје у свету доминантних већих нација.
Наравно, остаје да се види хоће ли се и политичке околности побољшати – да ли ће доћи до помирења Руса и Украјинаца, Руса и Пољака, Срба и Хрвата, и других раздора. Ако се ти спорови једног дана превазиђу, аргумент за то би свакако могао бити пронађен у заједничкој прошлости: јер Словени, ма како се свађали, свесни су у дубини душе да су род. У кризним тренуцима, то се и покаже. Када су 2014. поплаве погодиле Балкан, спасиоци из Русије и Словеније хитали су да помогну Србима; кад је 2020. беснео вирус, лекари из Украјине лечили су пацијенте у Србији, а руски и пољски научници сарађивали су на вакцини. Такве слике уливају наду да ће будуће генерације, ослобођене историјских предрасуда, успети да изградe један позитиван словенски идентитет – идентитет поносан на своје великане и победе, али ненаметљив и отворен према другима. Панславизам сутрашњице, ако га буде, вероватно неће бити политички блок против некога, већ пре културна мрежа за све. У времену глобализације, очување сопственог наслеђа и неговање пријатељства са блиским народима могу бити и те како вредни.
Значајни Словени
Иако подељени границама националних држава, религијом и културом, словенски народи су кроз векове остварили импресивне успехе на многим пољима – понекад заједно, чешће свако за себе, али под заједничким именитељем, као припадници словенске породице. Бројни научници, уметници, спортисти и државници словенског порекла спадају у најистакнутије личности светске историје.
Научници
Што се тиче света науке, Словени су свету подарили такве умове као што је Никола Тесла, проналазач светског гласа (Србин рођен у Лици), затим Дмитриј Мендељејев, творац Периодног система елемената (Рус), Марија Кири, двоструки нобеловац у хемији и физици (Пољакиња), Иван Петровић Павлов, пионир психологије (Рус), и многи други до данашњих дана.
Спортисти
Спорт је посебна прича – словенски спортисти блистали су на светским такмичењима у разним дисциплинама. Руси су доминирали у гимнастици, одбојци, шаху и хокеју (легендарни су хокејашки тимови СССР-а), Пољаци су дали атлетске шампионе и фудбалске асове, Чеси и Словаци у хокеју, Јужни Словени у кошарци, ватерполу и тенису (данас Србија и Хрватска држе сам врх у тим спортовима). Најбољи тенисер света је Новак Ђоковић, Србин, док је светску фудбалску сцену обележио хрватски капитен Лука Модрић освајањем „Златне лопте“. И други мањи словенски народи имају чиме да се похвале: Словенци у скијању и бициклизму (Тадеј Погачар), Бугари у дизaњу тегова и рвању, Украјинци у боксу, итд.
Уметници
Уметност и књижевност тешко је замислити без словенског доприноса: од велике руске књижевности (Пушкин, Толстој, Достојевски) и музике (Чајковски, Рахмањинов), преко пољског композитора Шопена и чешког Дворжака, до српско-хрватског научника и књижевника Руђера Бошковића или хрватских и словеначких ренесансних писаца.
Војсковође и државници
Ништа мање значајне нису војне победе које су словенски народи остварили, често мењајући ток европске историје. Руси су 1812. зауставили Наполеона и његову велику армију, наневши јој катастрофалан пораз. Наполеонов поход на Русију остао је забележен као једна од најпогубнијих војних авантура икад – за мање од шест месеци изгубљено је скоро милион живота, а француска војска се кући вратила десеткована и побеђена. Адолф Хитлер је поновио исту грешку: нападом на Совјетски Савез 1941. отворио је Источни фронт који ће прогутати највећи део нацистичке војске. Огромних 80-90 % укупних немачких ратних губитака пало је на тај фронт – око 4,5 од 5 погинулих немачких војника у Другом светском рату страдало је у борби са Црвеном армијом на истоку. Јасно је да су управо источно-словенски народи, уз страшну жртву (преко 20 милиона погинулих), сломили нацистичку машинерију и донели Европи коначну победу над Хитлером 1945. године. Још раније, Пољаци су 1683. спасили Беч и Европу од Османлија: чувени краљ Јан III Собјески поразио је вишеструко бројнију турску војску под зидинама Беча и натерао је у бег. Ова победа донела му је надимак „спасилац хришћанства“ и означила прекретницу – после тога су Турци потиснути трајно из средње и делова источне Европе. И Срби су током дуге борбе против отоманске власти изборили значајне победе (нпр. на Мишару 1806. или Сувобору 1914), а Бугари су у балканским ратовима (1912–13) заједно са Србијом и Грчком збрисали остаке турске власти на Балкану. Још даље у прошлост, Руси су успели да збаце монголски јарам у 15. веку: после славне победе на Куликовом пољу 1380. и коначног “стјајања на Угри” 1480. године, руски кнез Иван III ослободио је свој народ татарско-монголске превласти. То је означило крај двовековне азијске доминације над истоком Европе и омогућило стварање снажне независне руске државе. Укратко, ма колико били политички разједињени, Словени су показали способност да у пресудним моментима историје пруже изузетан отпор и остваре тријумфе над моћним освајачима – било да је реч о Наполеону, Хитлеру, султану или хану. Ове победе, као и културни и спортски успеси, доприносе колективном поносу словенских народа.
Извор: снновинеплус