У двадесетим смо веровали да је живот права линија и да постоји тренутак када све стане на своје место, када неке године донесу све одговоре, а мир постане стални станар нашег бића. Веровали смо да се мудрост једноставно стекне, као књиге на полици, поређане, сортиране и доступне кад затребају.
А онда су дошле те, очекиване године, и уместо одговора донеле нова питања. Уместо сигурности, показале су крхкост наших уверења. Тридесета није била капија мудрости којој смо се надали, већ раскрсница сумњи. Четрдесета је, пак, уместо спокојства, донела разумевање да ни мир није стално стање, већ само дах између два немира. И тако је, свака „округла“ годишњица доносила нешто своје, нама неочекивано.
С временом тако научиш да живот сам по себи не постаје лакши, већ да ми бивамо тиши. С годинама се у човеку роди једна тишина која више не тражи објашњења за све. Није то празнина, већ простор у којем почињемо да слушамо себе, друге и сам живот.
Сада знам да мудрост не долази као бујица, него у капима, у тренуцима када заћутимо, уместо да, као раније, кренемо да осуђујемо; када пригрлимо неизвесност уместо да се боримо против ње; када нам је јасно да не морамо и не треба све да разумемо.
Ова година ме је са пуно стрпљења учила да се суштина живота не преноси речима, већ да се открива кад човек престане да жури. Показала ми је да људска једноставност није сиромаштво духа, већ најчистији облик богатства. У потрази за дубином, често смо заборављали површину на којој живот цвета осмехом, загрљајем, мирисом хлеба или тишином пред сан.
Научио сам и нешто што сам дуго осећао, али нисам умео да изразим: помоћи некоме није само гест доброте, већ чин самооткривања. Онај ко не може ничим да нам узврати понекад нам да оно највише – огледало у којем барем на тренутак видимо шта значи бити човек.
Ове године сам сазнао да победа не лежи у томе да добијемо оно што желимо, већ да останемо добри у свету који нас понекад на то не подсећа, како се не бисмо претворили у оно што нас је повредило. Сазнао како се чак и из најнепријатнијих сусрета може изаћи као лучоноша, не зато што је светлости тамо било, већ зато што смо је ми у те сусрете и унели.
Година која је за нама потврдила ми је да се срећа не чека, већ се гради од ситница, од избора да се смејемо, чак и када се чини да је лакше и упутније ћутати. Гради се од одлуке да будемо захвални и онда када нам је логично да треба бити огорчен.
Свет око нас није само скуп догађаја, већ огледало онога што носимо у себи. Све што нам се догодило, било лепо или болно, стигло је са порукама адресираним на нас. Неке смо одмах разумели, а неке ћемо тек схватити. Има и оних које ће заувек остати тајна, али и то је у реду. Живот не мора увек да буде јасан да би био смислен и вредан.
Желим вам светлост али и мир с тамом; радост, али и нежност према неким тугама које сви носимо.
Нека вам 2026. донесе више тренутака у којима ћете осетити да сте ту где треба да будете. Нека то буде година у којој ћемо мање журити, а више бити; мање доказивати, а више волети; мање тражити смисао, а више га живети.
Извор: снновинеплус