Текелијанум је био један од најзначајнијих српских завода у Угарској. Основан је захваљујући завештању племића Саве Текелије (1761-1842), истакнутог ученог Србина, правника, књижевника, првог српског доктора права и председника Матице српске. Служио је као ђачки дом за српске ученике и студенте. Био је културни центар српске заједнице у Будимпешти, место окупљања, подршке и заштите Срба у престоници.
У Текелијануму су становали и школовали се бројни млади људи из српских крајева Угарске, Бачке, Баната, Срема, па из Србије. Многи од њих су касније постали значајни интелектуалци. Текелијанум је био на гласу по својој дисциплини, али и по топлој, готово породичној атмосфери коју је стварало управитељство. Један од најомиљенијих, управника био је Стеван Поповић чији је надимак био „Чика Стева“. Као студент права на пештанском Универзитету, он је, такође, био питомац Текелијанума и члан српског ђачког удружења „Преодница“ и „Уједињене омладине српске“. Био је надзорник у Текелијануму од 1882. до 1918. године, све до своје смрти. Писао је песме и приповетке за децу, а значајан је и у српској издавачкој и новинарској делатности. Имао је важну улогу у састављању, уређивању и објављивању српских календара и антологија за српску децу у Аустроугарској. Био је изузетан беседник који је својим снажним и звонким гласом ватрено истицао: „У данашњем кобном времену треба да нам је прва и стална брига како ћемо своју народност обезбедити, да не подлегне јакој навали туђе културе“.
Никада, ни о коме, па чак ни о својим политичким противницима, није Чика Стева ружно говорио. Он је био домаћин свима који су долазили у Завод (ђачки дом), човек кога су многи поштовали, непосредан и харизматичан. У његово време уведени су часови француског језика и редовне гимнастике. Стара зграда добро је одржавана, уведен је водовод, обновљен намештај, сређено двориште. Са питомцима је поступао благо, али је пратио да ли редовно полажу испите, да се добро владају и по жељи самог Саве Текелије васпитавао их у српском, православном духу, упућивао их је на уредно похађање цркве недељом и празником. О божићњем и ускршњем посту је са њима редовно приступао св. тајни исповести и причешћа.
Његова супруга, Јустина Кукин из Збега надомак Сентандреје, такође је одиграла важну друштвену улогу у том времену. Бринула је о реду, кухињи, празничним окупљањима и општем домаћинском духу завода. Питомци су је звали стрина Јустина. Ђаци су се хранили у самом заводу, Текелијануму. Имали су своју куварицу и помоћницу са којима је недељни редар-питомац сваки дан одлазио на пијацу Vásrcsarnok. Тамо су пазарили све што је за кухињу било потребно за тај дан. Кухињу и ред у њој је надзирала стрина Јустина.
Ђаци и студенти су обично о већим празницима ишли својим кућама, али се дешавало понекада да нису могли да отпутују. Тада им је Текелијанум замењивао топлину породичног дома.
Традиција божићног окупљања у Текелијануму показује како је српска заједница у Пешти настојала да очува идентитет, обичаје и заједништво, посебно међу онима који су живели далеко од својих кућа. У записима из тог доба, налазимо два вредна сведочанства о божићним благданима у време којих су се окупљали питомци, међу којима су били и чика Стевини пријатељи и познаници. На неким од божићних свечаности био је и сам Будимски епископ (касније патријарх), познат по подршци просвети и српским институцијама у Угарској. Он је поред црквеног, имао и културолошки / образовни утицај: настојао је да обнови црквене вредности, школу, манастирски живот, архиву, библиотеке. Његово присуство на вечери указује да су ови догађаји били, не само друштвено, него и духовно важни. Божићне песме, разговори, топлина дома и лепо гостопримство били су свакако у складу са српском традицијом. Гости су се осећали пријатно у тим свечаним тренуцима, иако су многи од њих били далеко од своје куће, у туђини. Чика Стева је био омиљен међу студентима али у у широј српској заједници. Понекада је на Бадњи дан или Божић било између 40 и 50 гостију што говори о томе да је српска заједница у Пешти била бројна и добро организована. Учешће манастира и владика у донацијама као и појединих имућнијих породица за празничну трпезу, показује снажну повезаност матичне цркве са Србима у Угарској. Целокупна божићна сцена делује као минијатура „српске заједнице у дијаспори“ у 19. веку, повезана и топло организована. После јутањег богослужења у цркви св. Георгија која је у непоседној близини Завода, надахнути божићном светковином којој су допринели прекрасним појањем, враћали су се трпези љубави коју су започињали Рождеством. У време управитељства Стевана Поповића питомци Текелијанума су имали певачки хор који је често наизменице са „Слогом“ појао у цркви недељом и великим празницима.
Сећајући се ових дана у својим „Успоменама“, пише прота Стеван Чампраг:
„Питомци Текелијанума су за божићне празнике већином отпутовали својој кући да их у кругу своје породице проведу. У Будимпешти је свагда било у лепом броју српских официра, трговаца, занатлија нежењених. Иако може бити да многима годи самачки живот, али о Божићу и најокорелијем самцу је самоћа немила, празна и тешка. То су чика Стева и његова супруга врло добро знали. Зато су за Бадње вече и први дан Божића на ручак и вечеру позивли све те самце да са њима и са заосталим питомцима проведу Божићне празнике. За први дан на вечеру је позван епископски двор, док је Лукијан Богдановић био будимски Епископ, те се ти дани у веселом расположењу и набљудавањем наших божићних обичаја провели као у једној великој српској породици, у којој је домаћин толико љубазан и предусретљив био, као што је Чика Стева свагда био. За та Божићна угошћавања је Чика Стева је заинтересовао и неке наше архијереје и манастире, који су понекад за тај празник слали потребне намирнице за јело и пиће јер 40-50 особа о божићним празницима три пута нахранити и напојити не би могао ни Чика Стева, ни завод Саве Текелије без помоћи са стране. Први светски рат, у коме је цео завод болница била обуставио је божићно славље у Заводу ширег обима јер тада није било ни питомаца.“
Професор Божидар Ковачек у књизи „Текелијанумске историје 19. века“ пише:
„Духу текелијанумског општежитија допринео је и обичај уведен осамдесетих година о коме сведочи С. В. Поповић (Културна писма Стражилову I, Стражилово, 1885, бр. 4). То су биле заједничке прославе божићних празника“.
А затим цитира текст из „Културних писама“:
„Овогодишњу божићну славу прославише у Текелијануму заводу, не само Текелијини питомци (а било их је тада 18) но с њима и сви другови њихови који се у то доба овде затекоше.“ Чика Стева бележи: Приложници су госпође Нина Натошевићка и Софија Максимовићка из Новог Сада, Милева Коњевићка и Јулка Вујићка из Сомбора, господа: Светозар Милутиновић из Пеште, Јефта Арадски из Суботице, др Илија Вучетић, Миша Димитријевић и Арса Пајевић из Новог Сада, Ђорђе и Павле Стефановић-Раље из Сентомаша и Стеван Тодоровић из Сентандреје. Нема сумње, текелијанци су били заита богато почашћени за празник који нису могли провеси у својим породицама.“
Божић је црквени и породични празник, а када се на тај дан нађеш без блиских људи, јавља се осећај усамљености, туге и сете, зато је овај леп домаћински гест управника Текелијанума, Стевана Поповића, забележен као светла тачка живота у ђачком дому. Као духовит и угледан човек, он је имао много пријатеља те је своје везе и утицаје штедро користио да помаже текелијанцима у разним приликама и неприликама. Онако, очински.
Славица Зељковић
Извор: снновинеплус