У Европи у којој се спортски успех често своди на тренутну славу и једнократну награду, Србија је направила искорак који заслужује пажњу. Националне пензије за спортисте представљају готово јединствен пример државне политике која јасно поручује: медаља не престаје да вреди оног тренутка када се угасе рефлектори.
За разлику од већине европских земаља, где се спортисти након каријере препуштају тржишту, приватним уговорима или општем социјалном систему, Србија је институционално признала да врхунски спортски резултат има трајну друштвену вредност. Национална пензија није само новчана накнада — она је симбол захвалности, континуитета и поштовања.
Овај модел има и дубљу поруку. Он показује младим спортистима да се одрицање, дисциплина и вишегодишњи рад не заборављају. Истовремено, потврђује да држава спортисте не види као потрошну категорију, већ као дугорочни национални капитал.
Посебно је важно истаћи да су параолимпијци равноправно укључени у овај систем, чиме Србија шаље јасну поруку о инклузији и једнаком вредновању успеха. У времену када се европске спортске политике често ослањају на тржишне механизме, овај модел остаје редак, али снажан пример друштвене одговорности.
Према једном извештају из 2025. године, националну спортску пензију тренутно прима око 570 спортиста који су остварили услове на основу освојених медаља или међународних резултата у спорту.
Националне пензије су зато више од спортске политике. Оне су огледало вредности једног друштва и доказ да држава може — и треба — да стоји уз своје шампионе, не само док побеђују, већ и када каријера постане део историје.