Српска православна црква и верници 27. јануара обележавају празник Светог Саве, једне од најзначајнијих личности српске историје. Његово име вековима представља симбол духовности, просвете, мира и народне слоге, а празник посвећен њему обележава се у храмовима, школама и домовима широм Србије.
Свети Сава је рођен 1169. године као Растко Немањић, најмлађи син великог жупана Стефана Немање и брат краљева Вукана и Стефана Првовенчаног. Веома млад одрекао се световног живота и замонашио на Светој Гори, где је са својим оцем, који је у монаштву добио име Симеон, подигао манастир Хиландар – први и једини српски манастир на Атосу.
Аутокефалност и законодавство
Године 1219. у Никеји, од Васељенске патријаршије, Свети Сава је изборио аутокефалност Српске православне цркве, чиме је српска црква добила статус самосталне архиепископије. Тим чином постављени су темељи духовне и црквене независности српске државе.
Поред уређења цркве, Свети Сава је уредио и „Законоправило“, познато као Крмчија Светог Саве – зборник црквених и грађанских прописа који је вековима представљао основу правног поретка.
Миротворац и просветитељ
По повратку у Србију 1208. године, Свети Сава је измирио завађену браћу и допринео очувању државног јединства. Бавио се просветитељским радом, настојећи да народу приближи основне верске и световне поуке. Управо зато се сматра првим српским просветитељем и зачетником српске средњовековне књижевности.
Више пута је путовао у Свету земљу. Преминуо је 25. јануара 1236. године у Великом Трнову, на повратку са једног од ходочашћа. Према записима из тог времена, вест о његовој смрти стигла је у Србију 27. јануара, због чега се тог дана у Српској православној цркви служе литургије у његову част и празник се управо тада обележава.
Његове мошти су 1237. године пренете у манастир Милешеву, где су почивале све до 1594. године, када је, услед снажног народног култа Светог Саве, велики везир Синан-паша наредио да се мошти однесу и спале на Врачару у Београду.
Савиндан – школска и породична слава
Празник Светог Саве установљен је као школска слава 1840. године, на предлог Атанасија Николића, ректора Лицеја у Крагујевцу. Након полувековне забране, од 1990. године поново се свечано обележава у свим школама у Србији. Свети Сава се сматра заштитником ученика, учитеља и просветних установа.
Многе породице Савиндан славе и као крсну славу. У домовима у којима има ђака, по народном веровању, требало би скувати жито чак и ако Свети Сава није породична слава, како би деца имала успеха у школовању.
У појединим крајевима Србије постојао је обичај да се седам дана пред Савиндан пости, као духовна припрема за празник.
Народни обичаји и веровања
Са Савинданом су повезана бројна народна веровања, посебно у сточарским крајевима. Сточари су Светог Саву сматрали својим заштитником, па се на тај дан није терала стока у шуму. Избегавао се рад са оштрим предметима – ножевима, бритвама и секирама – како би, по веровању, „вучје чељусти остале склопљене“.
У неким крајевима веровало се да жене не треба да носе црвену одећу нити да боје тканине, док је у другим деловима Србије важило супротно правило – да је пожељно обавити кућне послове и велико спремање, јер се некада стока на Савиндан пуштала сама на испашу.
У Војводини се на Савиндан традиционално праве переце – посне или мрсне, у зависности од дана у недељи. Овај обичај потиче из народног предања по коме је Свети Сава научио народ да меље жито на воденици, па переце симболизују хлеб и живот.
Знаци природе и народна поезија
Према народном веровању, деца на Савиндан треба да науче нешто ново – макар једну песму – како не би била лења и како би напредовала током целе године. Посебна пажња поклањала се и временским приликама. Веровало се да ако на Савиндан загрми, земљу очекују важни и судбоносни догађаји.
Мотив грмљавине на Савиндан сачуван је и у народној поезији, укључујући стихове о почетку Првог српског устанка 1804. године, што сведочи о дубокој повезаности Светог Саве са историјском и духовном судбином српског народа.
Трајно наслеђе Светог Саве
Име Светог Саве дубоко је укорењено у српском народу, о чему сведоче бројни топоними – Савина вода, Савин извор, Савина стопа, Савин поток и многа друга места која носе његово име. Његово дело живи кроз писану реч, житија, типике и „Законоправило“, као и кроз светосавски дух који вековима обликује српску културу и идентитет.
Свети Сава остаје симбол јединства, мира, мудрости и духовне снаге, а празник посвећен њему подсећа на трајне вредности које повезују прошлост, садашњост и будућност српског народа
Празник Светог Саве обележава се још од првих деценија после његове смрти у 13. веку и опстао је кроз сва историјска раздобља.
Свети Сава није остао упамћен само као владарски син и црквени поглавар, већ као човек који је умео да саслуша, помогне и поучи. Управо због тога, Савиндан и данас живи у народу као празник вере, знања, традиције и заједништва
Жаклина Богдановић
Извор: снновинеплус