Дебитантско издање књиге поезије „Живот прође, а песме остају“ ауторке Ружице Дукић“, представљено је синоћ читалачкој публици у Градској библиотеци „Атанасије Стојковић“ у Руми. Вече посвећено поезији протекло је у знаку искрених емоција, животних прича и снажне подршке заједнице која је пратила настанак књиге, у издању румске библиотеке, од првих стихова до корица.
Публику је поздравила библиотекарка Маријана Даничић, представивши животни пут ауторке из Стејановаца и њене стваралачке почетке. Иако је, како је истакнуто, релативно касно почела да пише, Ружица Дукић је у поезији пронашла простор да изрази свој ведар дух, сећања и промишљања. Њени стихови најчешће говоре о свакодневном животу, о положају и искуству жене на селу, о догађајима који су обележили њен лични пут, као и о емоцијама које су се таложиле кроз године. То су песме настале из живота – тихе, топле и прожете искуством сазревања, стрпљења и љубави.
Посебну подршку ауторки пружила је заменица председника општине, Биљана Поповић Јовановић, истичући да је живот жене на селу специфичан и често испуњен бројним изазовима, те да као такав заслужује пажњу и подршку заједнице. Нагласила је да је Ружица својом поезијом оставила аутентичан печат, дајући глас снази, искуству и осећајности жене, претачући свакодневицу у стих.
Значајан ослонац и подстицај у стварању књиге ауторка је имала у Удружењу жена „Стeјановчанке“ из Стeјановаца, чија је и сама чланица. Управо су оне, како је више пута истакнуто током вечери, биле њена највећа подршка и мотивација. Када је написала прву песму, Ружица је у удружењу наишла искључиво на охрабрење – и тада су се, како каже, песме рађале једна за другом. Оно што је започело као писање „за своју душу“, прерасло је у књигу, захваљујући заједништву и вери да лична прича заслужује да буде подељена.
„Стeјановчанке“ су удружење које негује традицију, обичаје и културно наслеђе Срема, али истовремено прихвата и савремене токове. Поред очувања старих заната, ручних радова и народне баштине, оне подстичу и уметничко изражавање, креативност и лични развој својих чланица. У таквом окружењу, поезија Ружице Дукић добила је простор да се развија и сазрева, све до објављивања прве књиге – што представља снажан подстрек и путоказ свима који се двоуме да ли да начине први корак у стваралаштву.
„Песме сам почела да пишем за своју душу, не размишљајући да ће икада изаћи из моје свеске. Али моје Стeјановчанке су у тим стиховима виделе нешто више. Биле су моја највећа подршка и најјача мотивација да наставим да пишем и да се одважим да их објавим. Без њихове вере у мене, ова књига не би угледала светлост дана“, казала је Ружица Дукић.
Стихове из збирке читале су ауторка и библиотекарке Маријана Бизумић и Маријана Даничић, настојећи да верно пренесу емоцију и мисао песама. Управо та непосредност и искреност створиле су посебну блискост са публиком, која је пажљиво пратила сваку изговорену реч.
Посебан тон вечери дала је певачка група „Хармонија“ из Стeјановаца, извођењем песме „Сјај месече преко багремара“, додатно обојивши атмосферу топлином и благом сетом.
Зашто је важна чињеница да је ауторка дебитантско књижевно издање остварила у седмој деценији живота, па управо због тога што збирка песама „Живот прође, а песме остају“ показаује да уметност није резервисана само за одабране. Не мора свако писати поезију као Десанка Максимовић, нити имати снагу стиха каква је настајала из пера Јефимије, нити поетски набој Милице Стојадиновић Српкиње, да би се одважио да пише. Довољно је имати искреност и храброст да се сопствени живот преточи у речи. Јер уметност, у својој суштини, припада свима – као могућност да се човек искаже, остави траг и подели део себе са другима.
Извор: Општина Рума