Nevolje tokom delovanja Matrice srpske u Pešti nastaju 1874, kada njen blagajnik, inače gimnazijski profesor Petar Ninković, u „Srbskom narodu“ objavljuje pamflet i podnosi tužbu Ministarstvu prosvete, policiji i sudu, protiv svoje kuće. Državni tužilac u pratnji policijskog kapetana i dva pandura upao je u Maticu i pokupio mnoge spise.
Lošu klimu za rad Matice srpske stvarali su politički događaji, kao što su raspuštanje Narodno-crkvenog odbora 1872. i rat režima sa Miletićevom Narodnom strankom. Muke počinju dolaskom barona Majtenjija, odnosno čistkom „narodnjaka“ sa svih važnijih položaja, pretresima đaka i profesora u potrazi za „sumnjivim knjigama“, a otpuštaju se neposlušni nastavnici. Počeo je da se meša i u rad Matice, ali je opozvan nakon samo godinu dana „treniranja strogoće“. Prave nevolje nastaju 1874. kada Matičin blagajnik, inače gimnazijski profesor Petar Ninković, u „Srbskom narodu“ objavljuje pamflet i podnosi tužbu Ministarstvu prosvete, policiji i sudu, protiv svoje kuće. Državni tužilac u pratnji policijskog kapetana i dva pandura upao je u Maticu i pokupio mnoge spise. Naređuje se – da se Matica vrati u Peštu! Zašto? Zato što se udaljila od kulturnih i naučnih centara pa se svela na provincijsko društvo kojim upravlja književno neizobražena svetina? U naredbu je spadalo i da se Matici oduzme Tekelijina biblioteka i vrati Tekelijanumu, a Matici postavljaju komesara/kontrolora, novosadskog velikog župana Andriju Flata.
Počinje argumentovani protivnapad i pravdanje. Obraćaju se Matičari na sve moguće adrese u Pešti i Beču. Borbu svesrdno pomaže i Miletićeva „Zastava“. Sve je to veoma mučno, traje nekoliko godina i završava se kompromisom: Matica ostaje u Novom Sadu, ali od nje, za svaki slučaj, oduzimaju Tekelijanum. Mnogi planovi padaju u vodu. Samo mali deo od četrdeset i šest projekata je realizovan. Prava je šteta, to tek danas shvatamo u punoj meri. Evo zašto:
- a) nije napisana istorija pokreta Srba u 1848/49 godini,
- b) nije urađena ni bibliografija,
- v) nije sačinjena nacionalna istorija toga perioda.
Takođe je nevolja što je za šesnaest godina izlaženja Letopisa, objavljeno samo dvanaest knjiga.[1]
Period stagnacije Matice srpske, obuhvata poslednje dve decenije XIX veka. Na političkom planu su se prilike stabilizovale, bar u onoj meri da se moglo lakše disati, pa se povlačenje Matice u sebe ne može pravdati. Uredništvo se doduše trudilo da se okrene modernom dobu i savremenijim zahtevima. Ali ti prilozi u Letopisu bili su više intelektualni vapaji nego ozbiljni pokušaji, a književna kritika ispod svakog nivoa. Odjednom, kao da su bili važniji honorari za pisanje recenzija, nego kvalitet urađenog posla.[2] Razloga za Matičino hodanje ugaženim stazama ima više, ukazaćemo na dva, najvažnija:
Pre svega, krivo je njeno odustajanje od ciljeva zbog kojih je i osnovana; Matica napušta ideje negovanja slovenske uzajamnosti, ne angažuje se ni na stvaranju čvršće zajednice srodnih naroda a posebno izbegava sve što bi mirisalo na nešto revolucionarno; takva politika sprovodi se između ostalog i zato što Maticu vode ljudi kakvi su bili Antonije Hadžić i Stevan Pavlović, koji su se itekako trudili da se ne zamere ugarskim vlastima;
Drugi, ne manje važan razlog, jeste zaostajanje Novog Sada; donedavno centar srpskog kulturnog života, polako ali sigurno postaje njegova periferija; kada je Matica osnivana, Srbija je praktično bila bez školovanih ljudi, pa su Srbi „iz preka“, vodili sve iole važnije kulturne i prosvetne institucije u tek oslobođenoj zemlji; u Društvu srpske slovesnosti listom su svi, osim Sime Milutinovića Sarajlije, bili Srbi iz Ugarske; sada se situacija potpuno menja – Srbija je slobodna, Beograd se razvija u moderan grad, u kulturni centar prema kome gravitira srpska inteligencija školovana u Evropi;
Ipak, da ne bi sve bilo tako crno, treba reći da se povećao broj članova Matice, sada ih je već oko hiljadu i šest stotina. Takođe se neprestano povećavao broj legata i zadužbina. Raspisuju se književni konkursi. Od 1880-1905. godine bilo je raspisano šesnaest nagradnih temata. Odziv je bio slab, a ponuđeno nekvalitetno. I pored nastojanja Matice, nisu dobijena dela kao što je:
- a) istorija novije srpske književnosti,
- b) istorija Srba u Ugarskoj,
- v) monografija o istoriji srpskog novinarstva.
Pošto je sve to rađeno uglavnom stihijski, formiran je Odbor koji je trebalo da donese jedan celovitiji program Matičinog delovanja. Posao je obavljen. Obuhvatio je pitanje podizanja morala kod svih slojeva naroda, podizanja blagostanja racionalnom privredom i popravljanje zdravstvenog stanja u narodu. Počelo se izdavanjem niza dela, originalnih ili prevedenih, pisanih na narodu razumljivom, srpskom jeziku. Knjige su pisali učitelji i sveštenici, ređe stručnjaci. Teme su zaista bile raznovrsne: o poznavanju i „popravljanju“ zemlje, pčelarstvu, voćarstvu, vinogradarstvu, o kudelji, svilenoj bubi, šećernoj repi. Rodila se tako edicija, kasnije nazvana „Knjigama za narod“ i ona je izlazila godinama, dosta uredno.[3]
Matičino članstvo je nezadovoljno situacijom u kući i traži da se u njoj napravi malo reda: treba je vratiti na pravi put, kao onda kada je bila u godinama njena uspona. Prvi pokušaj je bio sa novim predsednikom dr Lazom Stanojevićem[4], vrednim i čestitim čovekom. On je, zaista, uveo red među činovništvom, zatražio da mu se podnese detaljan izveštaj o radu – ali se, nažalost, na tome sve i završilo. Rešenjem peštanskog ministra unutrašnjih poslova, nije potvrđen izbor dr Stanojevića za predsednika (verovatno stoga što je bio poznati opozicionar).
Ipak, pojavio se novi čovek, sekretar i urednik Letopisa Milan Savić[5]. On je odlučno bio za književnu liniju časopisa, ne odbacujući ni ono što je s njom u vezi, odnosno umetnost, nauku i kulturu. Kao saradnici nude mu se: Jovan Radonić, Milutin Jakšić, Jovan Tomić, Stojan Novaković, Stanoje Stanojević i Aleksa Ivić. Sve su to „mladi lavovi“, baš kao što su i Tihomir Ostojić, Radivoje Vrhovac, Aleksa Šantić, Jovan Dučić. Sa očevidnom setom, Savić veli: Pomalo, postepeno, ali tim sigurnije, seli se iz ovih krajeva umetnička poezija u Srbiju. Ovde se pesništvom bave još samo stari orlovi. Milutin Jakšić potvrđuje: Matica srpska, koja je decenijama bila glavno naučno središte srpsko, sada opada u onoj meri u kojoj raste Srpska akademija nauka. Pred Maticom je ozbiljan zadatak: prilagoditi se novonastalim uslovima, modernizovati se, revidirati svoje programe, okanuti se nekih recidiva prošlosti, okrenuti se novom veku (XX) koji je na pragu.
Nezadovoljstvo koje je neskriveno tinjalo u redovima vodećih matičara, počelo je da dobija i prve konture na sastancima istomišljenika: Tihomira Ostojića, upravnika Srpskog učiteljskog konvikta i člana Književnog odeljenja Matice srpske, Milutina Jakšića, Jovana Radonića, Stanoja Stanojevića i drugih. Oni osnivaju časopis Pokret, po kojem kasnije dobijaju prepoznatljivo ime „pokretaši“. Pisalo se tu o svemu: o bibliotekarstvu, važnim društvenim pitanjima tadašnjeg vremena, pa i o samoj Matici. Ideje „pokretaša“ padaju na plodno tlo, što se vidi u različitim Matičinim delatnostima, posebno u Letopisu gde se već početkom novog veka oseća jedan novi kvalitet. Sugestija da se od njega napravi moderna revija, prihvaćena je, tako da Letopis počinje da ulazi „u puni ljudski život“. Ali to već vremenski prevazilazi okvire ovoga rada.
(Nastavak sledi…)
[1] Izvedeno prema: Malenčić, R. (1998): Priča o Matici srpskoj, Matica srpska, Novi Sad, 1998.
[2] Ibidem
[3] Ibidem
[4] Laza Stanojević (1834-1915), lekar, rodom iz Sombora
[5] Milan Savić (1845-1930), dugogodošnji sekretar Matice srpske
Izvor: snnovineplus