На око 14 км од Зрењанина ка Београду скрене се десно ка Белом Блату, а ту је баш и етно село Тигањица, ресторан Трофеј и мини зоо врт, тако да се промашити не може. Долазак у ову царску Амазонију могућ је и преко Титела и Перлеза.
Скоро као Јејтсово острво на језеру Инисфри, Бело Блато је село ушушкано између околних водених површина Царске баре, Тисе, Бегеја, канала, језера и рибњака. У њега се не улази – у њега се силази, јер је пут до села води по одбрамбеном насипу. Ако успут видите на стотине паркираних аутомобила, то су излетници и пецароши. Наравно, уз водене површине настањују се и роде.
А кад сиђете, дочека вас табла на пет језика а потом и дрворед који одузима дах. Дрворед од сибирског бреста протеже се главном улицом која иде у „Г”. Тренутно је чувени дрворед мало неорезан, па кажу мештани да крошње заклањају расвету, те морају да се испомажу лампама и телефонима кад се ноћу крећу бициклом или пешице.
Око шест улица водоравно и седам унакрст, секу се под правим углом и чине судоку мапу Белог Блата. Улице које нису асфалтиране, имају обло камење утиснуто у тло, некадашње дно мочваре. Последњег викенда у септембру, село је славило славу. Питамо коју славу – кажу ону успостављену након Другог светског рата. Имали су мноштво активности од петка до недеље. У парку је свеже положен венац пред споменик родољубима, ту су словачка и мађарска црква, у залеђини је школа а ка наспрамној улици и етно кућа са кровом од трске. У њу смо само завирили кроз прозор, јер треба знати телефон особе задужене за кључ. Колико смо разумели, кућа је аутентична а уз њу су додати амбар, фуруна, трап и други помоћни објекти те формирано некадашње домаћинство.
Питамо где је православна црква, рекоше да имају само капелу на гробљу, те да им то представља проблем да се помоле. У Клубу жена „Бело Блато”, у кући коју је заједно са намештајем завештала некадашња учитељица, тренутно је изложба рукотворина. Замирисаше и топле штрудле са маком и сувим грожђем. Госпођу Марију Хањик са 72. године није мрзело да за овај повод обуче словачку ношњу. Он ње сазнајемо како се прави колач херовка – ускоро ћемо писати о томе. Организује се у овом селу и традиционална манифестација Слатки дан као промоција мултикултурне баштине, затим чајанка у пет, а у фебруару и чувена Кобасицијада која је догађај од посебног значаја за град Зрењанин.
Сазнајемо да међу 1300 становника има Словака, Мађара, Срба, Румуна, Бугара и Рома али и других нација, те је један мештанин чак из Монголије. Он овде држи руску апотеку а његову ћеркицу Светлану смо упознали. Мештани говоре све заступљене језике помало, па кажу да је ова мешавина заправо посебан, белоблаћански језик.
Проблеми свуда исти, млади отишли по Европи за бољим животом, има и момака нежења. Жене плету трску у овдашњој трскари, пред коју за тршчане табле долазе камиони из целе Европе – тако је било и док су бомбе падале по Србији. Трске около има у изобиљу, сама расте, не прска се, тражен је грађевински материјал, добар топлотни и звучни изолатор, чак штити од радијације.
У улици где је продајни базар на ком има свега – па и свилених бомбона, налази се и стабло белог дуда под заштитом споменика природе прве категорије. У селу има и смештаја за туристе, а да овде неки и долазе да живе или само на викенде, сведоче нам Александра и Гена.
Прва је заменила буку новобеоградског солитера са кућом у Белом Блату која јој је замирисала на кућу њене баке – тако је знала да је то та кућа. Сада у њој живи већ неколико година а унука јој овде похађа школу. Друга дама је погледала дванаест или тринаест кућа пре него што је угледала своју кућу од блата. Каже да је била дивна, баш за њу. Додатно улагање је наравно, било неопходно. Овде ју је из Новог Сада довела другарица, коју је претходно довела њена другарица. Добронамерни и непосредни људи су их одмах освојили.
На крају Белог Блата је Салаш Лујза, етно-туристичко домаћинство. Животиње на салашу имају своја имена, столови су разбацани по читавом имању, деца се могу играти у песку. Уживање у природној хладовини, домаћа храна (сир, кобасице, сувомеснати производи од мангулице, зимница) као и одмор за душу и тело – загарантовани су.
Ми нисмо ни знали где је Бело Блато. Сада знамо да ћемо овде поново доћи. И то – међу пријатеље!