Жељко Ш. Самарџић Панонац уметник је из Бачке Тополе са преко 30 година музичког искуства. Песник и композитор војвођанских, лепих кафанских, као и патриотских песама. Комплетни је аутор и оригинални извођач надалеко познатих песама „Пећка кандила” и „Суза Косова”. Победник је два значајна фестивала српске народне музике у Србији и добитник престижних признања „Драгиша Недовић” 2005. године у Врњачкој Бањи за песму „Суза Косова” као и признања „Војвођанске златне жице” 2006. у Новом Саду, оба за најбољи текст.
У младим данима био је вокални солиста бачкотополске рок групе „Седми перон” која је изводећи ауторске песме низала успехе на тадашњим гитаријадама, а заступљена је и у „Енциклопедији рок музике у Војводини” Богице Мијатовића. Као члан акустичарског дуа „Позитивна нула” освојио је све три прве награде на фестивалу акустичарске музике „Фамус”.
На Видовдан 2016. његова песма „Пећка кандила“ хорски је изведена као део званичног програма подизања споменика српском кнезу Лазару у северној Косовској Митровици. Такође је „Суза Косова” хорски отпевана и у склопу обележавања 20 година од НАТО агресије на нашу земљу испод обновљеног ТВ торња на Авали.
У филму „Косово: моменат у цивилизацији” режисера Бориса Малагурског 2017. биле су заступљене музичке нумере Жељка Самарџића Панонца. У остварењу које је обишло целу планету, приказана је лепота али и угроженост српске баштине на Косову и Метохији. Његова ауторска песма налази се у образовно-документарном филму „Завратка – поријекло црногорске капе” 2021. Музика му је заступљена и у руском документарном филму о литијама против отимања светиња у Црној Гори „Ласточки Христовы”.
Представљан је публици као аутор и специјални гост великог традиционалног Видовданског концерта здружених хорова храма 2020. у крипти Храма Светог Саве где су изведене две његове песме, такође и на сличним концертима у центру „Сава” и Коларчевом народном универзитету.
Значајан допринос Жељка Панонца добробити и позитивним кретањима на плану културе, неговања традицијe, унапређења јавног интереса и свих сегмената толеранције и суживота, препознат је од стране Општине Бачка Топола па му је 2021. године свечано уручено највеће општинско признање „Про Урбе“ – награда за животно дело.
Специјално за читаоце нашег портала разговарали смо са Жељком Панонцем:
Где сте рођени и одрасли, шта сте вредно понели из детињства?
Рођен сам у Бачкој Тополи, а како кажу и речи из једне моје песме „одраст’о сам међ’ четири њиве” у малом месту Панонија, поред Бачке Тополе, по коме носим и свој псеудоним Панонац. То је зелена оаза мира и тишине у срцу северне Бачке на „чак” 128 метара надморске висине. Панонија је у прошлости често добијала епитет најсређенијег села, а 1974. је у Холандији проглашена за најлепше село у Европи. У ствари, мали урбани град, јединствено уређено туристичко место у које су са свих простора тадашње Југославије „сви долазили”. Једино Тито, кажу – није.
Сви ми Панончани смо, захваљујући пре свега специфично здравом окружењу у ком смо одрастали, из свог панонског детињства у живот понели много елементарних, позитивних људских вредности. Лепу навику да чувамо животну средину, на улици поздрављамо једни друге, поготово старије, да поштујемо све добре људе и уопште будемо корисни за целу заједницу. Где год било кад био, део мене увек ће живети тамо. „Међ’ четири њиве”.
Како је живети у мањем граду попут Бачкe Тополe?
Бачку Тополу доживљавам кроз призму љубави коју међусобно размењујемо. Кад год сам на путу или предалеко, у мени увек дежура онај „унутрашњи навигациони уређај” и радујем се што ћу се попут голуба, опет вратити у свој родни град. Опушта ме боравак у природи и „аутохтона сам врста” на нашем бачкотополском језеру.
Да ли је то што Вам се име и презиме поклапа са именом другог нашег уметника сметало да изградите своју препознатљивост?
Господин је познат и сјајан певач, али ја сам поред певачке и у некој другачијој стваралачкој причи. И трудим се да пре свега „избацим у фронт” свој псеудоним Панонац, те да углавном певам песме које сам лично написао. Тако да свако путује „својим шинама”.
Добили сте доста награда. Колико оне потврђују да сте на добром путу?
Велике награде су потврда и уједно овера нечијег доброг пута. Свака од њих има своју специфичну тежину и обавезује да човек увек остане исти какав је био и пре њих. У мом случају нормалан – према добрим људима и околини. Уједно, док стварам водим рачуна да са уметничке стране не скренем са својих фреквенција и држим се на дистанци од свега и свачега што ношено медијским крилима неукуса смело „ординира” овдашњим музичким просторима.
Негујете војвођански мелос који лагано и радосно плови равницом по систему „леп је живот, лепи су и снови”. Каква је Ваша Војводина?
Моја Војводина је непресушна инспирација, што сматрам као нормалан и природан рефлекс који у тренутку рођења као Божји дар добија сваки човек и носи у себи док је жив. У стиховима песме „У свакој кори ‘леба” Војводину доживљавам и као краљицу и као часну и поштену паорку. Војводина је срце у своме детету. А њено дете је срце у њој.
Имате и доста песама које доносе кафански дух. Много је искрених коментара испод тих песама. Оне имају посебну атмосферу. Мало ко такве песме још ствара, Вама баш иду од руке?
Ауторски и извођачки пловио сам кроз разне музичке правце и одавно схватио да је најбитније никад „не силити” своје емоције. Кад год сам нешто форсирао или је у питању било некакво морање… добио сам „ништа”. Због тога и тугу и радост сачекам да ми дођу, па кад се погледамо у очи, искрено кажу штa им је на души. Е, тада најчешће настане лепа искрена песма.
Колико је важно да пренесемо младима љубав према наслеђу, „да држимо своје обичаје старе и чувамо православље” како и кажу Ваши стихови?
То је темељ наше будућности! Без језика, писма, вере и културе сваки народ губи идентитет. Треба поштовати туђе, али се држати својих обичаја, православне вере, ћириличног писма и културе. Ваља бити опрезан по питању „евроутопије” и осталих глобалних „чаролија” прекомпозиције света. На младима је да буду паметна стража на бедему српства и да опстану са стваралачким потенцијалима и достојанством.
Често наступам међу нашим људима у иностранству, али бих посебно похвално споменуо српске културне прегаоце и уједно моје пријатеље, чуваре православља широм суседне републике Мађарске, од Деске код Сегедина па до историјске Сентандреје. У њој сам пре три године имао част и задовољство да на Тргу цара Лазара певам на целовечерњем отвореном наступу на празник Преображење Господње који је храмовна слава Сентандреје. Лепо је видети и чути „Радосна је Србадија”, како каже једна моја песма.
Кад су настале песме „Пећка кандила” и „Суза Косова” будући да сте пре свега песник равнице? Да ли сте их створили у једном даху или сте дуго бдили над њима?
Песме „Пећка кандила” и „Суза Косова” настале су периоду након почетка окупације српског Косова и Метохије. Нека унутрашња борба против те нечисте кореографије није ме склупчала у себе, већ се из мене бурно ослободила кроз искрене патриотске и родољубиве поетске и музичке садржаје.
Ове песме нису производ некаквог „занатског рада”. Обе су се у поетском облику родиле ненајављене, као чиста тренутна инспиративна реакција. Био сам привилегован да их забележим. Њихове музичке подлоге настале су потом, на исти начин.
Ваше песме су стигле далеко. Како се осећате са сазнањем да се оне изводе широм света, како на улицама светских метропола, приредбама, православним храмовима а тако и у најпрестижнијим концертним дворанама? Певају их хорови, свештена лица, деца школског и предшколског узраста.
Осећам се немерљиво срећан и захвалан Господу што су моје песме заживеле у свеколиком српству и што су већ запловиле у једну, чини ми се вишу димензију од ове у којој смо ми тренутно. Ушле су и у нотне књиге, песмарице, филмове, преводе се на стране језике, и наравно обрађују у различитим аранжманима. Добијам много порука са свих континената. Углавном су то сличне, бурне емоције пуне патриотског набоја, подршка, подстрек за даљи рад и доказ да су сви добри Срби сабрани заједно уз „Пећка кандила” и у тој једној насушној „Сузи Косова”. Захваљујући овим песмама, отворила су ми се многа врата за која до тада нисам ни знао да постоје.
Шта су Косово и Метохија и Лазарев завет за све нас?
Косово и Метохија нису некакав мит, како нам често намерно потурају, већ суштина нашег идентитета. Они су неодвојив део српског бића и стога је Лазарев завет једини прави бесконачни пут којим су прошли, пролазе и пролазиће само праведници. За часни крст и отаџбину.
Да ли нам косовски завет светске агенде полако бришу из колективног сећања?
Неће успети у томе. Ми смо чврст народ који је константно у муци опстајања и одбране свог интегритета и идентитета. Прва конзерва патентирана је 1810. године, али покушаји „паковања” Срба у туђе калупе почели су много раније. И то траје. Модерне змије неретко, уз осмех накаче и лептир-машне. И све је наизглед глатко и слатко, све је у боји и холивудски „cool“.
Зато не смемо дозволити да нас било ко рашива на комадиће, по било којем основу, обичајном, страначком, говорном, географском… У првој строфи моје песме песме „Пећка кандила”, сву ту нечастиву белосветску гомилу сабрао сам у једно зло, метафорички дефинисао и овековечио. И наравно –„окадио тамјаном”!
Који ће ветрови у наредном периоду дувати у Жељкова стваралачка једра?
Волео бих да буду топли и плодни. Али, видећемо. Кад би човек знао кад и где ће се спотаћи и пасти, он би се попут жабе дочекао назад па победнички одскочио и даље и више. Ветар је само ваздух који се креће, а којом ће брзином и где ударити, ми се не питамо превише. Зато га треба страхопоштовати. Мој ум је увек отворен за нове и другачије идеје. И свестан сам да је све вибрација и да ништа није – случајно!
Текст: В. Раонић;
Фото: В. Раонић и архива Аутора