Замислите следећу ситуацију. Рецимо да вас неко приупита: Е, знаш ли ди има да се купи будулник, онај прави, старински? И да му ви на то, уз разумљиву дозу чуђења, одговорите потпитањем: А шта ће ти, имаш ваљда телефон?
У случају да се перфектно уклапате у подељене улоге, одвојите минут – два и откријте шта се на крају десило.
Сто пута поновљено за рачунаре, паметне телефоне и разне сличне дигиталне андрамоље, поновићемо још једаред. Зашто? Зато што је тачно! Добар слуга, али лош господар.
Дигитално доба представља најповезанију еру у људској историји. Сви су нам близу и све можемо лако да контактирамо када год то нама одговара. Међутим, важи и обрнуто. И други могу нас да контактирају када то њима, али не и нама, прија.
Такође, могућност да за скоро свако могуће питање добијемо тренутан одговор, веома често користимо како би се оптерећивали трицама и кучинама.
Од алатки који су нам олакшали комуникацију и доступност огромне количине података посебно се истиче паметни телефон. Наша продужена рука. Тај наш верни пратилац, без сваке сумње, уме да буде веома користан.
Али авај, он је код нас постепено створио обавезу да увек будемо доступни. На странском се то назива „Always-on culture“.
Правог представника те културе виђате свакодневно. Пролази поред вас задубљен у екран телефона, с прстом на готовс спремним за даље „скроловање“. Виђате га у аутобусу. Седи или стоји преко пута вас и нетремице гледа у телефон. Кад одете до града на пиво, ето и њега. И даље буљи у паметно сокоћало.
Та опседнутост паметним телефоном може негативно утицати на наше физичко и ментално здравље.
Претерано слање порука може да изазове синдром „текстуалног врата“. Овај синдром се јавља када се мишићи врата напрежу како би нашу главу држали горе док гледамо доле у телефон.
Дуго држање паметног телефона и стално слање порука може довести и до бола и грчења палца и прстију. Стручни назив за то је „палац паметног телефона“.
Иако понекад свима нама добро дође да се претварамо како нешто важно радимо на телефону, а све у нади да ћемо избећи нежељени разговор, његова прекомерна употреба оставља трагове и на нашу психу.
Они који су се тиме бавили открили су да само присуство паметног телефона у непосредној близини, чак и ако се активно не користи, смањује ниво емпатије и квалитет разговора у интеракцији са другим људима. Добро сте наслутили. И за то су смислили стручни назив – „The Iphone effect“.
Листа бољки које може изазвати претерана употреба паметног телефона се овде не завршава. Са свима њима се није шалити. И то је свима нама добро познато. Али…
Да кренемо негде без свог паметног телефона?
Колико је велики страх код неких од нас да ће изгубити свој телефон или остати без сигнала најбоље описује чињеница да је он добио посебно име – номофобија.
Како се борити противу претеране употребе паметних телефона? Стручњаци предлажу постепен приступ са ситним корацима на почетку. Ограничавање коришћења телефона на његову основну функцију је, по њима, одличан старт.
Затим треба искључити обавештења, ограничити време коришћења апликација које нас држе заробљеним у виртуелном свету, скупити храбрости па неке од њих и обрисати, одредити период дана без коришћења телефона и одвићи се одласка у кревет са њим.
Треба их послушати, добро је познато да мале ствари умеју да направе велику разлику. Сходно томе, за почетак треба купити будилник. Тако нам бар паметан телефон неће бити у рукама од раног јутра.
Прави, старински будилник нас неће бомбардовати информацијама и „важним вестима“ са друштвених мрежа чим очи отворимо. Само, знате ли ди има да се купи будулник?
За Грађански лист Стеван Стојков.