Из разних разлога, Словени су у раном средњем веку започели велике сеобе. Пренасељеност прапостојбине, потрага за плоднијом земљом и притисак других племена покренули су словенска племена у више праваца.
Словенска прапостојбина и сеобе
Историјски извори и истраживања указују на то да су се стари Словени као народ, односно релативно јединствена етничка група, формирали негде у источном делу Европе, на простору тзв. „Словенске прапостојбине“. Око тачне локације прадомовине нема потпуног сагласја, али преовладава мишљење да се налазила северно и североисточно од Карпата, приближно на подручју данашње источне Пољске, западне Украјине и Белорусије. Одатле потиче заједнички прасловенски језик, паганска веровања (нпр. бог Перун као врховно божанство) и култура старих словенских племена.
Из разних разлога, Словени су у раном средњем веку започели велике сеобе. Пренасељеност прапостојбине, потрага за плоднијом земљом и притисак других племена покренули су словенска племена у више праваца. Огроман утицај имале су најезде других народа: крајем 4. и у 5. веку инвазија Хуна, као и сеоба германских Гота и Гепида, уздрмала је дотадашње становништво и убрзала кретање Словена. Тако су у 6. и 7. веку забележене масовне миграције: Словени су се ширили на запад до реке Лабе (Елбе) и у подручје Алпа, на југ преко Дунава дубоко у пределе Балканског полуострва, а на исток све до средњег тока Волге. За свега неколико столећа, пространи делови средње, источне и југоисточне Европе били су насељени словенским племенима. На Балкану су се словенски досељеници укрстили са староседелачким Илирима и Трачанима, док су на западу дошли у додир са германским и романским народима. Око 6. века византијски хроничари бележе појаву Словена (називају их Склавини и Анти) на границама Источног римског царства, што је убрзо довело до трајног насељавања многих области Балкана од стране словенских племена.
Стигавши у нове домове, Словени су основали више засебних група: током следећих векова формирале су се три гране – западни Словени (Пољаци, Чеси, Словаци и некадашња племена Лужичана и Полапа у данашњој Немачкој), источни Словени (Руси, Украјинци, Белоруси) и јужни Словени (Срби, Хрвати, Словенци, Бугари, Македонци, Црногорци, Бошњаци) – сви као потомци првобитних Старих Словена, али распоређени на огромном географском простору. Иако бројчано не међу највећим етничким групама света, словенски народи данас насељавају и држе под контролом заиста импозантан део Евроазије – од средње Европе па све до далеког истока Русије. Примера ради, Русија (највећа словенска земља) простире се на 11 временских зона, као највећа држава на планети. Ова чињеница сведочи да су се словенски народи, кроз сеобе и историјске изазове, успели одржати и проширити на пространо подручје, од којег су створили више значајних држава током средњег века. До 12. века Словени су чинили језгро више значајних хришћанских краљевстава и кнежевина у Европи – од Кијевске Русије на истоку, преко Бугарске и Србије на југу, до Пољске, Чешке и Моравске на западу.
Религијске и културне поделе Словена
Јединство којим су некада располагали Стари Словени почело је да пуца са доласком нове вере – хришћанства. Покрштавање Словена у 7. и 8. веку текло је двоструко: неки су примили хришћанство из Рима (западна црква), а други из Цариграда (византијска, источна црква). Тиме су зачетe фундаменталне религијске поделе које трају до данас. Католичка црква са латинским обредом проширила је свој утицај до Балтика, док је Византија ширила православље на истоку – та линија раздвајања дословно је прошла кроз словенски етнички простор. Словени су подељени на православни Исток (Руси, Украјинци, Белоруси, Срби, Бугари) и католички Запад (Пољаци, Чеси, Словаци, Словенци, Хрвати). Ова подела учвршћена је 1054. године Великим расколом хришћанске цркве на источну (православну) и западну (католичку) грану. Од тада па све до данас, верска припадност у добром делу кореспондира са цивилизацијским орјентацијама словенских народа: православни Словени гравитирали су ка Византији и касније Русији, док су католички Словени били ближе западној Европи (Бечу, Риму, касније и Берлину). Уз веру су дошле и друге културне разлике – западни Словени су прихватили латинично писмо и римско право, источни ћирилицу и византијско наслеђе. Тако су, на пример, словенски суседи попут Пољака и Украјинаца вековима припадали различитим хришћанским традицијама и користили различита писма, што је отежавало блискост, упркос заједничком пореклу језика.
Ни јужни Словени нису избегли ову поделу: Срби и Бугари примили су православље (и ћирилицу) захваљујући Ћирилу и Методију и византијском утицају, док су Хрвати и Словенци покрштавани од стране Рима (латиница и западна култура). Чак се и унутар једног народа дешавало да религија направи расцеп – класичан пример су Бошњаци, који су током османске владавине прешли на ислам, за разлику од православних или католичких сународника на Балкану. Отуда данас на простору бивше Југославије имамо три вере међу Словенима (православље, католицизам, ислам), што додатно компликује односе.
Јасно је, дакле, да су црквене и културне разлике биле пресудан фактор у цепању некадашњег словенског јединства. То потврђује и историја: католички пољски племићи тешко су у 19. веку могли прихватити руско православно „старање“ над словенским народима, исто као што је православним Русима било тешко разумљиво зашто су им вером блиски Бугари стали уз католичку Аустрију. Вековима стара источна–западна раскрсница европске цивилизације пролази управо преко словенских земаља, те многи конфликти међу Словенима имају корене у тој широј подели света на Исток и Запад. Како истичу историчари, још од средњег века је источна граница Католичке цркве постала граница између Словена, усекла их је на два културна корпуса – резултат је да су православни Словени припали једној цивилизацији, а католички другој.
Руси и Пољаци – вековни сукоб и улога страних сила
Од свих унутарсловенских противречности, мало који је тако трајан и дубок као ривалитет између Руса и Пољака. Корени њихових сукоба сежу још у рани средњи век: Пољска и средњовековна Русија биле су велике суседне државе са различитим верским опредељењем (Пољска католичка, Русија православна) и супротстављеним геополитичким интересима. Још у 16. и 17. веку Пољско-литванска Државна Заједница била је сила која је продрла дубоко на исток: пољски краљеви су краткотрајно успели чак да завладају Москвом (1610–1612), искористивши смутне прилике у Русији. Са друге стране, како је московска Русија јачала, тако је настојање било да се окупе сва источнословенска подручја под свој скиптар, укључујући Украјину и Белорусију које су тада биле у саставу Пољске. Ово супарништво кулминирало је у 18. веку поделом (деобом) Пољске: Русија је, са Пруском и Аустријом, у три наврата поделила пољску територију и избрисала независну Пољску са мапе Европе (1772, 1793, 1795). Тиме је у пољско-руске односе ушла и нова димензија – осећај националне огорчености и неправде код Пољака, те велико-руски менталитет империје коме је Пољска постала само западна провинција.
Током 19. века Пољаци су дизали неуспеле устанке против руске власти (1830, 1863), а Русија је сматрала Пољску за „штап“ којим западне силе могу ударати на њу. Управо овде се укључује улога трећих сила: кроз историју су се велике западне државе често мешале у односе између Словена, час подржавајући једне, час друге, ради остварења властитих интереса. На пример, Француска под Наполеоном формирала је Варшавско војводство и охрабривала Пољаке да ратују против Русије; Британија и Француска су у Кримском рату (1853–1856) војно помогле Османском царству не би ли спречиле Русију да оствари утицај над словенским Балканом; Немачка је пак у Првом светском рату користила украјинске и пољске аспирације да ослаби Русију, а у Другом светском рату Хитлер је успоставио брутални режим у окупираној Пољској и истовремено напао Совјетски Савез. После 1945, пола Европе – укључујући Пољску, Чехословачку, Југославију, Бугарску – дошло је у совјетску сферу, што је СССР представљао као ослобађање словенске браће, али су Запад (Велика Британија, САД) и пољска емиграција то видели као само наставак руске доминације. Отуда се наставио сукоб, мада сада више хладноратовски.
Данас је конфронтација између Русије и Пољске и даље жива, нажалост и погоршана новијим догађајима (попут рата у Украјини). Многи историјски спорови (нпр. око источне Пољске, касније западне Украјине; масакр пољских официра у Катињу 1940; однос према Совјетском Савезу у Другом светском рату) и даље оптерећују свест оба народа.
Ипак, да ли је тај конфликт неизбежан? Можда не – он није заснован на некаквој исконској мржњи, већ пре на историјским околностима, геополитичком положају између Немачке и Русије, те различитој цивилизацијској орјентацији.
Нажалост, сваки пут када би постојала шанса за трајнији мир, у игру би ступали интереси већих сила. Многи руски историчари сматрају да је политика Запада оријентисана ка подели словенских народа. У то веровање многи на Истоку не сумњају, подсећајући како су током распада Југославије деведесетих управо западне државе (Немачка, САД, Британија, Француска) брзо признале отцепљења и чак војно интервенисале, док су два православна народа – Срби и Руси – тај рат доживели као неравду и понижење. Слично томе, Руси указују да НАТО интеграција Пољске и Чешке, а сада и планирано укључивање Украјине, представља стратегију „завади па владај“, односно трајно сврставање западно-словенских земаља против источних, у корист западних сила.
Истине ради, међу Словенима понекад постоји претерана склоност да се кривица за сукобе пребаци искључиво на стране мешетаре, заборављајући да и они сами имају одговорност. Да ли су Словени заиста тако наивни, па допуштају да их неко завади? Можда је истина да Запад жели да изазове све те ратове и поделе, но поставља се питање, зашто Словени нису довољно паметни да кажу: не, хвала, ми хоћемо да живимо у миру? Другим речима, и у самим словенским народима постоје поделе и политике које су доприносиле конфликтима. Иако стране силе јесу често користиле неслогу Словена у своју корист, истинско помирење мора доћи изнутра, кроз спремност словенских народа да разумеју једни друге без менторства са стране. То нас води до некада популарне идеје панславизма, њеног успона и пада, односно перспективе за будућност.
Покушаји панславистичког уједињења
Идеја о словенском заједништву родила се у 19. веку, у доба националних препорода у Европи. Док су Германи тежили уједињењу (пангерманизам), појавило се и словенско братство као идеал – панславизам. У основи, панславизам је значио уверење да сви Словени чине један народ и да треба зближити њихове културе и створити неку врсту заједнице или федерације. Ову замисао први су заступали образовани Словени у оквиру Аустријског царства: Чеси, Словаци, Пољаци и Хрвати. Они су били инспирисани романтизмом и борбом других за слободу, па су 1848. у Прагу одржали Први свесловенски конгрес – скуп на коме су расправљали како да словенски народи сарађују под туђинском влашћу.
Важно је истаћи да су постојала два правца панславизма: један „чешки“ или аустро-словенски, који је истицао културну узајамност и равноправност свих Словена, и други „руски“, који је моћну царевину представљао као природног вођу Словена. На Прашком конгресу 1848. превладао је управо аустро-словенски став: већина делегата изразила је верност Хабзбуршкој монархији, тражећи њену трансформацију у „Словенску Аустрију“, дакле у државу где би словенски народи (Чеси, Словаци, Хрвати, Пољаци, Словенци) добили једнака права као немачки и мађарски. Предлог Михаила Бакуњина да се створи општа словенска федерација под вођством Русије одбачен је без озбиљнијег разматрања. То је био јасан показатељ неповерења мањих словенских народа према руском протекторату: они су стрепели да би „панславизам“ у руској варијанти заправо постао ширење руске државе на њихову штету.
С друге стране, у самој Русији 19. века јача словенофилски покрет. После Кримског рата (1853–1856), када је Русија осетила притисак Запада, панславистичка идеја добија замах у Санкт Петербургу. Сада руски публицисти и политичари говоре о мисији Русије да „ослободи“ поробљену словенску браћу под османском и аустријском влашћу. Руски панслависти све гласније траже да Русија преузме политичко лидерство, па чак предлажу да руски језик постане заједнички словенски језик споразумевања.
Овај покрет одиграо је значајну улогу: руска дипломатија је 1870-их подржала устанке на Балкану, водила рат против Османлија 1877–78. и изборила стварање независних држава Србије, Црне Горе и Бугарске – што је протумачено као успех панславизма. Међутим, чим су ове државе стале на ноге, показало се да нису спремне бити марионете Русије: Бугарска је убрзо окренула леђа Петрограду, тражећи сопствени пут, а Србија је балансирала између Русије и Аустрије. У Аустроугарској је у међувремену 1908. настала струја „неославизма“ – нови покушај словенске сарадње, овог пута уз спремност на ограничено партнерство са Русијом, али без доминације. Одржани су и конгреси: други Свесловенски конгрес у Москви 1867. и трећи у Прагу 1908, па чак и четврти у Софији 1910. На овим скуповима млади словенски интелектуалци настојали су изнаћи модус заједништва свих Словена. Међутим, све те идеје разбио је Први светски рат.
(Наставиће се)
Милан Степанов
Извор: снновинеплус