По Jулијанском календару, Срби 14. јануара обележавају Мали Божић, који се у народу често назива и српска Нова година, а истога дана слави се и Свети Василије Велики. Овај датум прати велики број старих народних обичаја, веровања и ритуала, од којих су неки сачувани до данас, нарочито у сеоским срединама.
Према народном веровању, на Мали Божић треба узети кашику меда. Овај обичај доводи се у везу са животом и делом Светог Василија Великог, који се у црквеној традицији назива „пчелом Цркве Христове“, јер је, како се верује, верницима доносио мед духовне мудрости. Мед симболизује слаткоћу живота, здравље и благостање у години која почиње.
Празник се обележава у породичном духу, уз богату трпезу и обичаје који симболизују благостање и напредак у новој години. На трпези се најчешће налазе печење, василица (новогодишња чесница), као и разна слатка јела. У неким крајевима Србије пале се остаци бадњака, а у василицу или крофне ставља се новчић као симбол среће. Веровање каже да тог дана у кућу треба унети нешто ново, како би година донела напредак и благостање.
За разлику од савременог дочека Нове године, Мали Божић има превасходно духовни карактер. Уочи празника, 13. јануара, породице се окупљају на свечаној, али мирној вечери, док се у поноћ у бројним храмовима служе молебани за благослов године која почиње.
На сам празник, 14. јануара, верници одлазе на богослужења, након чега се у домовима приређује свечани ручак у кругу породице.
Посебно место у народној традицији заузима василица – празнични хлеб или колач који домаћице месe на Мали Божић. Василице могу бити слане или слатке, од киселог, лиснатог или пројиног теста, али им је заједничко да се преливају медом и једу топле.
У неким крајевима василица се украшава знаком крста, шара врховима сламчица или се у њу ставља новчић, за који се верује да доноси срећу ономе ко га пронађе. Често се дели комшијама и рођацима, како би година протекла у миру и пријатељству.
У појединим деловима Србије, нарочито у Војводини, некада су се на Мали Божић палиле ватре на раскршћима, што је имало заштитно и прочишћујуће значење. Чувао се и угаљ од бадњака од Божића до Малог Божића, како би се обезбедили плодност и берићет.
Народ је пажљиво посматрао и време и ако 14. јануара падне снег или је дан облачан, веровало се да ће година бити родна, док се суво време сматрало наговештајем суше.
Као и за Божић, и на Мали Божић долази положајник, прва особа која тог дана уђе у кућу. Његов долазак сматрао се важним знаком за срећу домаћинства.
Мали Божић био је значајан и за неудате девојке, које су у ноћи уочи празника изводиле разне ритуале како би сазнале да ли ће се и за кога удати. У Босни је био познат обичај да девојке баце обућу преко врата и ако обућа падне окренута од куће, веровало се да ће се девојка ускоро удати.
Иако су многи од ових обичаја данас остали само део народног предања, Мали Божић и даље заузима посебно место у српској традицији, као празник који спаја хришћанско наслеђе и дубоко укорењена народна веровања
У неким селима постојао је обичај да домаћица ујутру унесе снег у кућу и баци га на децу, уз речи: „Бежи врућа, гоните студена!“, верујући да ће деца бити заштићена од болести.
Иако су многи обичаји сачувани као део народног наслеђа, Црква подсећа да суштина Малог Божића није у ритуалима, већ у духовној обнови човека. Нова година је, по хришћанском учењу, прилика да човек преиспита себе и своја дела, остави старе навике и започне живот усмерен ка Богу и ближњима.
Зато Мали Божић и данас има посебно место у српској традицији – као празник који се не дочекује буком, већ тихо, у кругу породице, са молитвом, хлебом, медом и надом у бољу годину.
Жаклина Богдановић
Извор: снновинеплус