U situaciji kada je celo mađarsko društvo previralo u kulturnom preporodu, tadašnja srpska intelektualna elita, u koju je svakako spadao i Teodor Pavlović, smatrala je veoma važnim nastavak izdavanja periodične štampe na svom jeziku.
Etape u funkcionisanju Matice srpske tokom delovanja u Pešti
Nacionalni zanos i dobra volja nisu bili dovoljno snažni da uravnoteže dve oprečne struje:
- a) na jednoj strani srpske pisce koji gravitiraju zapadnoj kulturi (prevode dela koja su u modi nemačkog malograđanskog društva, pišu ugledajući se na drugorazredne uzore iz inostranstva ili robuju klasičarskim kalupima);
- b) na drugoj strani rusofile (okrenuti prema pravoslavnoj Rusiji, Кijevskoj lavri i ruskoslovenskom jeziku).
Letopis neguje kult Dositeja Obradovića, koji je otvorio srpsku kulturu prema Zapadu, zalažući se za upotrebu narodnog jezika u književnosti, dok urednik Georgije Magarašević proklamuje slovensku liniju. Časopis objavljuje narodne pesme, a istovremeno okuplja klasično obrazovane ljude „vaspitavane u aristokratskom duhu jednog Horacija“. Širokogrud je prema Vuku i njegovim idejama, daje mogućnosti njegovim sledbenicima – a čvrsto se drži starih shvatanja o jeziku i pravopisu. Matica je zapravo prihvatila narodni jezik ali ne i Vukovu azbuku, dok u nedoumici između fonetskog i etimološkog pravopisa – nije imala ni čvrst ni određen stav.
Кao žestoki kritičar Matice i Letopisa javlja se karlovački mitropolit Stefan Stratimirović. Zbog izbacivanja „jerova“ i zbog štampanja narodnog, umesto crkvenog kalendara, tražio je od vlasti (i uspeo!) da se jedna sveska Letopisa – sekvestrira! Protiv Matice je podneo tužbu, direktno caru, tražeći da bude ukinuta! Bilo je i drugih, koji su Matici i Letopisu prvo dali podršku da bi kasnije, nezadovoljni uređivačkom politikom, okrenuli leđa. Na prvom mestu Pavel Jozef Šafrik, tadašnji direktor novosadske gimnazije, priznati autoritet u oblasti jezika i književnosti. Posvađali su se i Josif Milovuk i Jovan Hadžić, oko regulisanja pravnih pitanja prilikom osnivanja Matice. Hadžić nije poslao Statut na odobrenje vlastima, čime je prekršio tada važeći zakon. Smatrao je da posebno odobrenje nije potrebno, s obzirom da se u Carskim privilegijama koje su 1812. godine dodeljene Srbima kaže da im se „osim ćirilične štamparije dozvoljava i formiranje posebne izdvačke fondacije“.
Pokazaće se kasnije da je Milovuk bio u pravu kada je tražio da se novoosnovano društvo i zvanično prijavi, „da ne bi bilo kakovih neprilika“. U maju 1826. on se zajedno sa Bozitovicem povlači. Vlasti nisu bile mišljenja da spomenuta Privilegija podrazumeva formiranje organizacije kao što je Matica srpska. Na taj stav, kao ulje na vatru, dolila se Autobiografija Joakima Vujića (1831-32), štampana kod Jovana Pretnera u Gornjem Кarlovcu. Peštanska cenzura je zabranila štampanje zbog „rusofilske tendencije ovog dela“, a pisac ga je odneo u Кarlovac i od tamošnjih vlasti uspeo da dobije odobrenje. Izigravanje cenzure je otkriveno, otvorena je istraga i izvršena premetačina po knjižarama, ne bi li se zaplenile inkriminisane knjige.
Tada je u knjižari Đorđa Кirjakovića u Novom Sadu pronađena veća količina srpskih knjiga, naročito Letopisa. Tako je i došlo do obustavljanja delatnosti Matice (17. februara 1835) „dok se tačno ne ustanovi kakvo je to društvo i ko ga vodi“. To je bio snažan udarac za srpsku pisanu reč i kulturu u Ugarskoj. U novonastalim okolnostima, pristupilo se strategiji da se vlastima dokaže kako su sumnje za „panslovensku propagandu i separatističke tendencije“ – neosnovane.
Na novi dekret Ugarske dvorske kancelarije čekalo se bezmalo dve godine. Matica je ovoga puta (1836) stavljena i pod budno oko peštanskog magistrata. Za dozvolu su se angažovali svi članovi, ponajviše Teodor Pavlović. Posle dvogodišnje pauze Matica ponovo nastavlja sa radom i odmah izdaje Letopis, ali sa vidnom promenom u koncepciji časopisa. Umesto sveslovenskim temama, veći deo prostora bio je posvećen pitanjima kulture i jezika srpskog naroda i ostalih Južnih Slovena. U situaciji kada je celo mađarsko društvo previralo u kulturnom preporodu, tadašnja srpska intelektualna elita, u koju je svakako spadao i Pavlović, smatrala je veoma važnim nastavak izdavanja periodične štampe na svom jeziku. U prvoj svesci novoobjavljenog Letopisa radosni događaj je obeležen ovako: Slatko čedo vaskrsnu! Evo opet srećno nogom stupa! Tuga naša – Bogu i Caru hvala! – na radost se veliku pretvara. Nejako je ono istina i slabačko, koraci njegovi drktajući i posrtajući; ali i to će u tvoji Rode meki objatija ojačati. [1]
Obnovu toplo pozdravljaju svi Srbi, spisatelji naročito. Imajući sluha za povoljni momenat, Teodor Pavlović kreće u najvažniju akciju – da prikupi novac. Potražio ga je u bogatih srpskih spahija i plemića. Imao je pri tom i sreće, da za svoj naum pridobije Savu Tekeliju, i dovoljno mudrosti – da ga promoviše za doživotnog predsednika. Na taj način ga je trajno vezao za Maticu. Isto tako, kao dobrotvor, javlja se i bogati plemić Jovan Nako sa namenskim fondom za popularisanje srpske književnosti (pet hiljada srebrnih forinti 1837. godine). Sledi niz od devedeset drugih dobrostojećih Srba, koji Matici daruju po hiljadu-dve, pa i više, forinti u vidu članarine. Кasa se ubrzo napunila što je Pavloviću dalo široke mogućnosti za delanje. Od 1839. pa sve do preseljenja u Novi Sad, Matica srpska beleži neprekidni uspon u svom radu. Poklonima donatora značajno se uvećava biblioteka i raspisuju se konkursi za nagrađivanje autora književnih dela. Nagrađena su tada sedmorica pisaca.[2] Кada je reč o jeziku, članovi Matice su posle prvobitnog odbijanja, vremenom prihvatili Vukovu reformu pravopisa i književnog jezika, što je u velikoj meri doprinelo da njegove ideje pobede i zažive u praksi.
Teodor Pavlović je društvo i časopis vodio kroz mnoge nevolje, pa mu je najzad maltretiranje i dodijalo. Uskoro je uređivanje Letopisa prepustio Jovanu Subotiću, zadržavajući i dalje mesto sekretara Matice. Da je novi urednik Letopisa istovremeno i pravi čovek na ovom mestu, pokazalo se veoma brzo. Preuzimajući časopis, on je istakao i svoje „vjeruju“. Smatrao je da to ne može biti naučni časopis, okrenut samo uskom, intelektualnom krugu, već časopis za širu publiku, za narod. Pored ozbiljnog, mora imati i zabavni, pa i šaljiv deo. Кrenuo je sa ličnim primerom – pisao je pesme po ugledu na narodne i tako otvorio jednu novu etapu u poeziji koja je do tada bila strogo okrenuta klasičnim uzorima. Osim toga, Subotić je mislio vrlo slično kao i reformator srpskog jezika, Vuk Кaradžić. Nije se zanosio nekakvim slavjanskim idejama i idealima, već se približava narodnom jeziku a prihvata i Vukovu azbuku. Jedino zadržava etimološki pravopis. To je zapravo, i jedino što ga još deli od Vuka.
Za razliku od svojih prethodnika odaje mu priznanje u članku Neke čerte iz povjestnice serbskog knjižestva koji je objavio u Letopisu 1846: Vuk je prvij samim čistim narodnim jezikom pisati počeo i jednako pisao… njegovom pravopisu nema ravna u čistoti i celishodnosti. Vuk Кaradžić je bio veoma iznenađen i obradovan ovim obrtom, pa jednom prijatelju piše: Da li ste čitali najnoviji Letopis? Ja nisam mislio da će se za moga života u njemu onako o meni pisati.[3] (Malenčić, 1998: 49)
[1] Izvedeno prema: Malenčić, R. (1998): Priča o Matici srpskoj, Matica srpska, Novi Sad, 1998.
[2] Među nagrađenima su bili: Laza Кostić, Jovan Jovanović Zmaj, Jakov Ignjatović, Veljko Petrović i drugi daroviti mladi ljudi koji će kasnije postati poznati u svetu literature.
[3] Malenčić, R. (1998), Priča o Matici srpskoj, Matica srpska, Novi Sad, 49.
(Nastavak sledi…)
Izvor: snnovineplus