У оквиру 13. Међународног фестивала Мадач (МИТЕМ), одржаног 10. и 11. априла, у будимпештанском Националном театру, поред 43 позоришта из целог света, гостовало је и Народно позориште из Београда, са Молијеровом представом „Уображени болесник”. Због недостатка превода (титла) у кључним деловима представе, изостале су очекиване реакције мађарске публике.
Представа „Уображени болесник” је премијерно изведена крајем 2024. године у Београду, а према речима редитеља Николе Завишића, у комаду је приказано једно могуће виђење Молијера глумца, вође своје позоришне трупе, састављене од изузетних уметника. У представи је, према редитељевим речима, остављено оно што иначе припада Молијеровом оригиналу, у посебном жанру, који је он први пласирао, а то је комедија-балет.
Сценографија је узбудљива већ од самог уласка у позоришну салу, где се у позадини налазе огледала, у којима пиблика види и глумце и себе. Овим се ствара утисак да се представа одиграва у Версају, са жељом да се публици приближи битни тренутак када се позориште и представа претварају у истину и трагедију. Редитељ и драматург су сматрали да пука интерпретација комада данас не би била довољно интересантна.
У разговору са гостима из Београда, који је одржан после представе, чули смо да је представа одиграна у Будимпешти на редитеља оставила врло чудан утисак. По њему, као да се стилизација представе мимоишла са публиком, што се, у разговору са гледаоцима, међу којима су били и бројни позоришни људи, показало нетачним.
Идеја је, каже он, била да се цела Милијерова прича исприча онако како је написана, са интерлудијима и интермeцима у току представе, са уводом, пастирском игром, да се све игра за немог посматрача који није међу нама, а то је Луј XIV.
„Једна ствар која је утицала на саму рецепцију су документарни делови представе, који, из неког разлога, нису преведени. Тамо су била драматуршка објашњења, фусноте, које су приближавале публици функционисање позоришта у Молијерово време и етно комедије-балета, жанра који је Молијер измислио за Луја XIV, да би добио новац за продукцију. Овде се одмах поставља потање колаборације са актуелним властима за постизање уметничког циља”, рекао је редитељ.
Према његовим речима, доста је важно да у интермецу треба да се схвати да је то фиктивна представа Молијерове трупе, која игра четврту репризу ове представе, ноћ пре Молијерове смрти. На самом крају постоји документарни материјал са лица места који се тиче директно његове смрти, односно тренутака пре него што је издахнуо, пошто је четврти пут одиграо „Уображеног болесника”.
Од комичног дела, на крају долази до трагедије, која производи специјалну комуникацију са публиком, скоро до катарзе. Ово се у Будимпешти, нажалост није десило, јер је само неколицина српских гледалаца могла да разуме документарни материјал.
„Молијер је у представи описао самог себе – могу да се виде мотиви из његовог живота. Молијер је пун интертекстуалности и са дистанце се смеје самом себи, тако да је тим таласом и представа запловила. Не постоји ништа мање смислено него објашњавати поступке који се нису десили, али и то је нешто што бих ја назвао драж и моћ позоришта”, рекао је Завишић на округлом столу.
Додао је да балерине – игре које доноси Бералд, брат Арганов, доносе духовно и ментално окрепљење пре него што уђе у филозофску расправу у трећем чину. Бералд покушава да извуче брата из умишљене болести, а симбол тога су инвалидска колица, без којих он не може, осим кад се заборави и комично се шета. Архан се за колица везао, јер умишља да је болестан. Молијер кроз Бералда сам каже да је једноставније пустити да ствари прођу, него им се предати до те мере да болест преузме дух више него тело. У интермецу се виде глумци иза кулиса и Молијер коме је све лошије, стилизована игра, различити звуци уз музику.
Катарина Павловић Бачи
Извор: снновинеплус