На Тргу пјесника у Старом граду у Будви сјутра увече, 20. јула, у 21 час, наш саговорник, пјесник и књижевник Ненад Шапоња говориће стихове из своје књиге под називом „Близанац времена“.
Ријеч је о књизи која је ове године овјенчана угледним наградама „Меша Селимовић“, као и „Змајевом наградом“ Матице српске. Такође, публика ће по први пут бити у прилици да чује и стихове из најновије Шапоњине пјесничке збирке „Слободно око“, док ће разговор са аутором водити књижевница Славица Перовић.
- Наслов збирке „Слободно око“ носи снажну симболику. Шта за Вас значи слободно око – да ли је оно прије свега начин гледања или начин живљења?
– Начин живљења је посљедица начина гледања, као и начина разумијевања ствари. Слободно око нам даје могућност да разумијевамо свијет виђен, како са највиших и најдаљих, тако и са најдубљих тачака.
Колико је у овој збирци присутна биографска димензија, а колико искуство које припада свима нама?
– Умјетник увијек креће од биографског, а у књижевности, ако је успјешна, стигне се тамо гђе се стигне – до заводљиве фикције другима, најпре, а затим и до архетипа које читаоци препознају као своје дубинско искуство. Стигне се и до љепоте пред којом смо задивљени.
Управо тај простор индивидуалног искуства које постаје и колективно најстварнији је простор је пјесме.
- Ваша поезија често спаја свакодневно и метафизичко. Гђе се, по Вашем осјећању, завршава видљиво, а почиње оно невидљиво?
У времену брзих слика и кратке пажње, може ли поезија да заустави човјека?
– Како живимо у изразито убрзаном времену, књижевност уопште, а поезија поготово, један је од најбољих начина да успоримо вријеме и да стигнемо до себе, па и сопствене душе.
- Мислите ли да се пјесма проналази или настаје дугим радом?
– Хајде да кажемо то овако: Пјесма настаје дугим радом на проналажењу начина да у једном тренутку избије кроз пјесника, да обзнани љепоту свијета из кога долази у овом нашем математички предвидљивом свијету у коме живимо.
- Да ли пјесник пише да би разумијео свијет или да би га прихватио?
– Нисам сигуран да пјесник зна зашто пише. Свакако не због статуса у људском друштву. Пјесма је често помоћ пјесниковој души да опстане у свијету у који је бачена. А исту врсту помоћи указује и читаочевој души.
- Шта Вас данас највише инспирише – људи, путовања, сјећања или тишина?
– Када је пјесништво у питању, ближи ми је појам иницијације, од појма инспирације. У моменту када смо енергетски иницирани да провиримо у други свијет, пјесма може да настане. А други људи, наша путовања, наше тишине и сјећања само су дио искуства наших бића. Искуство душе, наше и друге, с којом ступамо у контакт, круцијално је пјесничко искуство које нас иницира у свијет пјесме као умјетничког акта.
- У којој мјери је „Слободно око“ наставак Вашег досадашњег пјесничког пута, а у чему представља нови почетак?
– Свака нова књига за пјесника је ново искушење и нови почетак, а истовремено и наставак. Пише се са цјеложивотним искуством, као и искуством других књига, и написаних и читаних, али увијек као поглавље сасвим нове приче. Пред пјесником, као и пред сваким истинским ствараоцем, увијек постоји императив новог. Понављање већ исписаног било би досадно и пјеснику и читаоцу и не би заслуживао да се нађе у форми књиге.
- Читалац након затварања ове књиге остаје са бројним питањима. Да ли је то и била Ваша намјера?
– Умјетност је наш одговор на свијет и зато своје животодајне сокове налази у питањима. Иначе, књиге поезије се, барем у мом случају, не пишу са икаквим намјерама. Једноставно, кроз ваш језик провири разговор ваше душе са вашом перцепцијом и са вашим фасцинацијама свијетом у коме тренутно живите.
- Какву улогу данас има пјесник у друштву које све више говори, а све мање слуша?
– Данашњи свијет иде у убрзану ентропију. Пјесници, иако су носиоци есенције, све више наликују оним усамљеним калуђерима усред пустиње.
- Ако бисте једном реченицом позвали читаоце да отворе „Слободно око“, шта бисте им рекли?
– Потражи се и дођи до себе у свијету који је и твој!
- Шта бисте вољели да читалац понесе са собом након читања „Слободног ока“?
– Енергију, позитивну. Очараност препознавања да свијет око њега није ограничен само на оно видљиво и непромјенљиво. И, наравно, сазнање да треба што чешће да разговара са сопственом душом.