Жустра расправа одиграла се између Ђуре Даничића и Теодора Павловића поводом Светосавског бала који је одржан у Текелијануму 1845, године. Била је то типична слика културних и идентитетских напетости међу Србима у Угарској средином 19. века, као део шире расправе о „народном” наслеђу, укусу и националном правцу.
Ова свечаност у задужбини Саве Текелије, једном од главних културних центара српске интелигенције у тадашњој Угарској, није била обична приредба. На оваквим свечаностима демонстриран је прави национални дух кроз беседу, музику, игру, понашање.
Све је почело када је Ђура Даничић, тада питомац Текелијанума, послао текст брату Милошу Поповићу, тадашњем уреднику „Србских недељних новина” где је приказана прослава Св. Саве у Текелијануму, у Матици српској („Србске новине”, Београд, бр. 9, 1845). Између осталог, он је похвално писао о чувању успомена на велике људе из народне прошлости и о потреби да се нове генерације угледају на ове своје велике узоре. У другом Даничићевом допису „Српска игранка у Пешти” објављеном у „Српским новинама”, Београд, бр.19-20, 1845, Даничић је критиковао став једног виђенијег Србина о томе да треба дати предност чардашу у односу на српска народна кола. Он је алудирао на Теодора Павловића који је то изрекао на свечаности. То није била безазлена естетска примедба, питање игре било је питање културног идентитета. Ђура Даничић није директно именовао Теодора Павловића као аутора, али је бранио српско коло као аутентичан народни израз и критиковао „помодарство” и прихватање туђих (у овом случају мађарских) игара. Инсистирао је да српска омладина у Пешти треба да негује сопствени културни образац и национални идентитет који се темељи на народној традицији, а не да га замењује чардашом.
Теодор Павловић се осећао погођеним, јер се препознао. Реаговао је веома оштро у „Сербским народним новинама”, Пешта, бр. 48. 1845. Његов одговор је био у стилу да културна размена није ни по кога штетна и да је то отвореност према окружењу и свету. Критиковао је Даничића као претераног „народњака” и идеолога.
У позадини ове полемике било је питање националног идентитета Срба у Пешти који су живели у мађарском окружењу. Питање „коло или чардаш” било је симбол: асимилација или очување идентитета. Даничићева концепција је била народна традиција као темељ нације, а Павловићева, отвореност према утицајима и „грађански” укус. Био је то помало и генерацијски и стилски сукоб. Даничић је био филолошко-националан, а Павловић новинарски-урбан. Ова полемика има свој значај у дефинисању „шта је народно, а шта туђе”, као и у борби између традиционализма и космополитизма. Иначе, овакве полемике су биле честе у штампи тог доба и одиграле су важну улогу у обликовању културне политике Срба у Хабзбуршкој монархији. На неки начин ово је минијатурни пример већег сукоба у 19. веку. С једне стране, Вукова струја: народ, језик, традиција и са друге, грађанско-урбана струја: отвореност и европеизација. Без Текелијанума не би било Даничића као научника тог формата, нити Павловића као уредника који је увелико обликовао јавно мњење тог времена.
Питомци Текелијанума били су најталентованији Срби из Угарске, Војводине и са ширег српског простора. Студирали су, најчешће, право, филозофију, филологију и медицину на Пештанском универзитету. Предавања су била на латинском, немачком, мађарском у духу европске традиције. Сваки од студената је знао да не представља само себе, него и своју српску заједницу. Сусретали су се са модерним идејама, рационализмом, државним и правним концептима. Њихов живот у дому, није био само школски, већ и културно-васпитни. Ту се није стицало само знање, него су се формирали ставови, а млади људи су постајали свесни своје улоге. Неговао се српски језик, читање српских књига, превода, својих радова, обележавали су се празници уз песму, игру и свирку. Поред културних вечери које су одржаване, новине су читане наглас (један чита, док други слушају), после следи расправа и коментари. Ту се формирало мишљење и узрастали будући полемичари. Расправљало се о језику, култури, политици и о томе шта значи бити Србин у Угарској. Текелијанум је у неком смислу био „мала српска академија”, где су Срби били повезани из различитих крајева у једну интелектуалну мрежу. Ту се формирао њихов идентитет између два света. Као посредници у тим световима, они су уносили српску традицију у европски контекст.
Теодор Павловић (1804–1854) спада у најзначајније, али данас помало запостављене личности српског културног живота у првој половини 19. века. Био је новинар, уредник, књижевник и културни организатор, човек који је у Пешти практично обликовао српску јавност кроз штампу.
Образовао се у духу српске грађанске елите тог времена. Школовао се у Сремским Карловцима, студирао права у Пешти. Уређивао је „Сербске народне новине” у које је уводио политичке, културне и друштвене теме. Уређивао је Летопис Матице српске у периоду 1832-1841. Био је есејиста и приповедач.
Павловић није припадао уском кругу Вукових следбеника (као Даничић), али је деловао у истом културном простору. У том смислу имао је модерније и различит однос према традицији.
Ђура Даничић (1825–1882) је једна од кључних личности српске и јужнословенске филологије 19. века. Био је научник који је, више него већина својих савременика, систематски повезао језик, науку и националну идеју. За разлику од публицистички оријентисаног Теодора Павловића, Даничић је био пре свега научник строгог метода, али са снажним културним утицајем.
Рођен је као Ђорђе Поповић у Новом Саду, у српској грађанској породици, он узима име „Даничић” (по оцу Данилу), што је само по себи био знак новог, „народног” идентитетског избора. Завршио је гимназију у Новом Саду и Пешти. Студирао је у Пешти и Бечу. Био је најученији и најсистематичнији настављач Вуковог рада. Док је Вук био реформатор и сакупљач, Даничић је био: тумач, бранилац и научни утемељивач. Његово дело „Рат за српски језик и правопис” (1847) је директна одбрана Вукове реформе. Био је један од првих слависта и научника код Срба. Радио је на Рјечнику хрватскога или српскога језика. Проучавао је старословенске текстове, развој српског језика и однос народног и књижевног језика. Превео је Библију са циљем да језик буде разумљив, али стилски узвишен.
Славица Зељковић
Извор: снновинеплус