Чини се да jе Први маj на Западу jош увек снажан повод за маршеве и демонстрациjе радника, али и окршаjе антиглобалиста, анархиста и синдикалних организациjа са полициjом, као и да добиjа посебан замах у последњој деценији откако су, након економске кризе, социјалистичке идеје окупиле нове поклонике.
У Србиjи, због тога што су синдикалне организациjе углавном организационо девастиране, политички компромитоване, а често и онемоћале и корумпиране, jедине преостале тековине Међународног празника рада и даље представљаjу традиционални првомаjски уранци, породични роштиљи и излети у природи.
Но, то jе врло разумљиво – оваj, ирониjе ли, наjтраjниjи државни празник током последњих 120 година непрестано jе мењао симболику у разним политичким околностима, готово на исти начин како се и положаj и друштвена улога радника мењала.
Међутим, мада се тако дуго обележава, ретко ко jе детаљниjе упућен зашто се Први маj слави, осим да се то чини због „протеста радника у Чикагу за радничка права“.
ОСМОЧАСОВНО РАДНО ВРЕМЕ
Како jе заправо све почело? Након дуге и бурне предисториjе радничких протеста у борби за осмочасовно радно време, америчка Федерациjа трговачких и радничких синдиката, на великоj конвенциjи у октобру 1884. године донела jе одлуку да се одреди датум на коjи ће осмочасовни радни дан постати стандард и после кога неће више бити компомиса са послодавцима око тог питања.
За таj дан jе изабран 1. маj 1886. године.
Како се оваj датум приближавао, синдикати су се спремали за одсутни генерални штраjк широм Сjедињених држава, да би у суботу, првог маjа, организовали импресивне маршеве више десетина хиљада радника у Њуjорку, Детроиту, Милвокиjу и другим градовима.
Главни марш са више од 80.000 демонстраната организован jе у Чикагу, тадашњем америчког средишту наjвеће индустриjе и истовремено, наjвећих синдикалних организациjа.
Протести у Чикагу су траjали више дана и у складу са планом организатора коjи нису желели да компромитуjу идеjу уличним сукобима, све jе деловало мирно – радници су само бурно марширали улицама и слушали ватрене говоре синдикалних вођа, међу коjима су се као говорници посебно истицали тапетар и анархистички вођа Август Спаjс и борац против ропства и уредник анархистичког листа Аларм, Алберт Парсонс.
ТРГ ХАЈМАРКЕТ
Трећег дана демонстрациjа за осмочасовно радно време, дошло jе до инцидента испред Мекормикове фабрике у коjоj jе одраниjе подигнут штраjк, али jе власник успео да замени запослене.
Мада jе Спаjс позивао на смиреност, пред капиjом фабрике су се сукобили отпуштени Мекормикови радници са штраjкбрехерима, после чега jе 400 полицаjаца изашло из круга фабрике и пуцало у масу. У крвавом инциденту jе погинуло шест демонстраната.
Љути због насиља полициjе, анархисти су заказали велико окупљање за дан касниjе, 4. маjа, на тргу Хаjмаркет. Испрва су одштапани леци са позивом радницима да дођу наоружани, али су на инициjативу Августа Спаjса повучени и замењени са 20.000 летака коjи су позивали да се штраjкачи окупе на мирним протестима.
На оваj историjски протест ниjе се одазвало тако много штраjкача, а испрва jе било толико мирно да се на њему поjавио и градоначелник Чикага. И онда jе никада откривени починилац бацио бомбу на полициjу и у експлозиjи усмртио полицаjца Матиjас Дегана.
Након експлозиjе, полициjа jе отворила ватру на раднике, на шта им jе неколико наоружаних демонстраната одговорило. У петоминутном сукобу на тргу Хаjмаркет, у коме су поред радника, полицаjци пуцали и сами на себе у такозваоj „приjатељскоj ватри“ усмрћено jе седам полициjаца, а 67 jе рањено. Настрадало jе и више десетина штраjкача, али тачан броj ниjе установљен.
КРВАВО ВОЋЕ
Након масакра на Хаjмаркету, ухапшено jе осам анархистичких вођа, међу коjима су били и Спаjс и Парсон. Уследило jе суђење коjе jе ушло у историjу као jедан од наjочигледниjе монтираних политичких процеса. Суђење jе привлачио пажњу медиjа у целом свету, а у њему jе било више тешкозамисливих неправилности, као што jе детаљ да су у пороти седели рођаци настрадалих полицаjаца.
Суд jе брзо установио да ниjедан од ухапшених анархиста ниjе одговоран за бацање бомбе, нити jе то наредио, нити припремао експлозив. Но, упркос томе, свих осам осумњичених проглашени су кривим због „крвавог воћа“ коjе су у свом анархистичком деловању посеjали.
Седам анархиста jе осуђено на смрт вешањем, а jедан на затвор од петнаест година. Jедан од осуђених jе успео да себе сам усмрти непосредно пред извршење казне, а остала шесторица, укључуjући и Спаjса и Парсонса, обешени су 11. новембра 1887. Њихова смрт jе изазвала гнев и тугу широм света, а само Парсонсовоj сахрани jе у Чикагу присуствовало 250.000 људи.
У знак сећања на масакр на Хаjмаркету, протести радника широм Америке за осмочасовно радно време наредних година су организовани управо првог маjа.
У међувремену, анархистичка идеjа jе у светлу бомбашког инцидента стицала све више неприjатеља као изразито агресивна и рушилачка, али то ниjе умањивало значаj Првог маjа као дана сећања на Хаjмаркет, због очигледне неправде према тадашњим угњетаваним класама коjа jе показана у овом инциденту.
ИНТЕРНАЦИОНАЛА
На првом конгресу Друге Интернационале у Паризу 1889. године, комунистичке партиjе и синдикати из целог света су се договорили да због симболике изаберу баш Први маj као дан кад ће се организовати први свеопшти интернационални штраjк радника за осмочасовно радно време.
Протест коjи jе по овом договору одржан 1. маjа 1890. доживео jе изванредан успех и мада jе ниво комуникациjа у то доба био неупоредив са данашњим, демонстарциjе су истовремено успешно подигнуте у стотинама, хиљадама градова широм целе планете.
Прича о масакру на тргу Хаjмаркет jе без сумње допринела да се први раднички глобални покрет уjедини око jедног датума.
Његове последице су стигле много касниjе у виду читавог спектра социjалдемократских права коjе људи данас уживаjу, као што jе осмочасовно радно време, право на лични доходак, право на празнике или пензионо и социjално осигурање.
ЦРВЕНА ИМПЕРИЈА
Први маj jе већ почетком XX века постао међународни симбол борбе за радничка права. У то доба се симултано, чак и без централне организациjе, у разним земљама редовно обележавао протестима, маршевима и сукобима са симболима буржоаског устроjства, понекад налик на данашње антиглобалистичке протесте.
Ситуациjа се, међутим, изменила у сериjи револуционарних догађаjа у првоj половини XX века, каква jе била бољшевичка револуциjа у Русиjи октобра (новембра) 1917. године.
Након Октобарске револуциjе и почетка доминациjе Совjета над комунистичким покретима, Први маj постаjе jедан од основних симбола бољшевичке власти.
Мада га и већи броj некомунистичких земаља под притиском синдиката уводи као национални празник, он постаjе и симбол спољнополитичке снаге и мере утицаjа СССР-а, чиjи значаj достиже врхунац током Хладног рата.
Зато у Америци, где се масакр на Хаjмаркету и десио, држава никада не прихвата Први маj као празник – радници своj дан у САД обележаваjу у септембру.
После пада Совjетског савеза; у наредне две децениjе Први маj бива растерећен хладноратовског бремена и на многим местима се враћа изворном значењу бриге за радничка права, сада у свету мултикорпорациjа, отвореног тржишта, али и jедне предубоке поделе савременог света на – оне коjи држе диjете и оне коjи умиру од глади.
Извор: елементариум