Доћи до арачке цркве усред ничега, није ни лако ни тешко. Кад се од Новог Бечеја крене ка Новом Милошеву, треба негде скренути десно. То скретање није обележено али се налази после табле за Специјални резерват природе „Слано Копово” који би такође било занимљиво посетити јер је једно од ретких сланих мочварних станишта, иначе заштићено је Рамсарском конвенцијом. Сем флоре и фауне, значајно је за миграторне врсте птица, с тим да мислимо да за обилазак копова треба имати стручно вођство. Има овде и чудних ветрова и појава фатаморгана. Најпре смо залутали и дошли у Ново Милошево. У њему смо видели узузетну монументалну православну цркву, као и Музеје трактора „Жеравица” и музеј „Котарка” („Котарка” је део целине грофовског дворца Карачоњи) – што све може да се повеже у садржај једног лепог излета. Срећом, стекли смо нове другаре у виду Туристичке организације Новог Бечеја којима можемо да се обратимо за савете.
Елем, Арача је на једно 8–10 км пре Милошева и срећна околност је да је уцртана на Гугл мапу. Скретање је невидљиво јер је малени пут зарастао у траву. Одмах потом се прелази пруга. Пут је кроз поља тренутно посеченог кукуруза. Релативно је тврда подлога за вожњу, с тим да има много ударних рупа. И наравно, након ове банатске авантуре, прање аута је више него неопходно. Рушевина се види још издалека, тако да нема бриге да ћемо се изгубити у непрегледној равници. Као путоказ су и заливни системи на добру уз Арачу. Занимљив призор су велика стада говеда које чувају сточарски пси и пастир који их стално прикупља кружећи мопедом око стада. Срели смо два дечака који су из Новом Милошева дошли бициклима до Араче. Убрзо је стигао и београдски ауто са родитељима и децом, тако да се место ипак посећује.
На сајту зрењанинског Завода за заштиту споменика културе стоји да „у историјским изворима не постоје подаци који поуздано утврђују време њеног настанка. Од почетка 18. века по одласку Турака из Баната, остала је у рушевинама. Основа ове импозантне цркве као и просторни распоред карактеристичан је за фрањевачке цркве у прелазној варијанти романоготичког стила (полукружни, благо преломљени луци и узани, полукружно завршени прозори) упућују на могућност да је грађена крајем 12. или почетком 13. века. О монументалним претензијама градитеља сведоче коришћени материјал – тесани камен, мермер, тесаник и опека. Црква је тробродна базилика без трансепта, са три полукружне апсиде. Сви бродови су засведени крстастим сводовима. Крајем 14. века у апсиду је дозидан готички звоник. Богат архитектонски украс на фасадама (слепе аркаде, пиластри, колонете, велика розета на западној фасади) сачуван је у фрагментима. Капители и конзоле имају разноврсну декоративну пластику са фигуралним и биљним мотивима. Приликом ископавања 1879. године у Арачи је откривена надгробна плоча са представом светитеља и донатора, украшена трочланом преплетном траком, која се датује у 12. век. Новија археолошка истраживања потврђују да су уз цркву са северне стране постојали конаци и многобројни гробови. Конзерваторски радови обављени су током 1970 –72. године.”
Ова базилика је скоро 500 година изложена зубу времена, банатског ветра, сунца, кише и снега иако је споменик од изузетног значаја првог реда Републике Србије. Наводно се у њој опорављао краљ Ричард Лавље Срце. Враћао се из крсташког повода, а овде су га довели арачки монаси и лечили банатским (можда сланим, тј. минералним) блатом. Око цркве се налазе постављени рефлектори, али и дрвени крстови. Има и један контејнер за становање али нисмо сигурни да ли има чувара. Дечаци су нас упозорили да припазимо на станиште зоља изнад улаза, а у кули су се сместили бројни голубови, који, међутим, својим деловањем уништавају доле поређане украсе са капитола, иначе изузетне уметничке вредности.
На инфо-табли се налази план могуће реконструкције у оквиру пројекта прекограничне сарадње Србије и Мађарске, затим покрајине и локалних институција. Може се прочитати њен дуг историјат, и то не саме базилике већ и околног насеља, почев од . Ту је и податак да је овај крај био део дародавног властелинства Стефана Лазаревића и потом Ђурађа Бранковића. Свакако, изузетан објекат и сведочанство живота средњег века као и најстарији споменик у (нашем чаробном и загонетном) Банату.
Текст и фото: В. Раонић;