koncept i režija: Kokan Mladenović; dramaturg: Kornelija Goli; kompozitor: Arpad Sedra; scenograf: Marija Kalabić; kostimograf: Marina Sremac; maske: Nenad Gajić; dizajn svetla: Robert Majoroš; konsultant: Igor Greksa; produkcija: Pozorište „Deže Kostolanji“/Kosztolányi Dezső Szinház – Subotica
igraju: David Buboš, Boris Kučov; Gabor Mesaroš; Imre Elek Mikeš; Krista Sorčik
Nakon simpatične i veoma duhovite sarajevske predstave treće festivalske večeri smo imali priliku da vidimo četvrtu predstavu u takmičarskoj selekciji „Gustav je kriv za sve“ u izvođenju subotičkog pozorišta „Deže Kostolanji“. Kao što smo već napomenuli sinoć smo videli dve predstave sa skoro istim kontekstom i sličnom porukom koje o istoj temi pričaju na različite načine. Dok je sarajevska rađena u pank maniru kao jedna zdravo-bosansko-hercegovačka šega tako je „Gustav“ rađen jednim suptilnijem, prefinjenijim rukopisom.
Prva i neizbežna odlika ovog veoma lucidnog projekta je transponovanje svojevremeno poznatog i veoma popularnog lika iz mađarskih animiranih filmova, jednog od prvih crtaća za odrasle koji je redovno prikazivan na svim TV stanicama bivše Jugoslavije. Gustav je bio poznat pretežno u zemljama istočnog bloka ondašnje Evrope i podatak za sladokusce je činjenica da se pojavio 8 (osam) godina pre znamenitog italijanskog pandana „La linea“.
Kokan Mladenović je u ovom slučaju veoma uspešno, sa umešnim ansamblom „Deže Kostolanjija“ transponovao ovaj nama dobro poznati simbol, eklatantni primer malograđanštine, koja uprkos svim nedaćama preživljava i opstaje, na scenu ispisujući nova poglavlja, prenoseći njegov neuništivi karakter u današnje savremeno vreme. Koristeći moralne i karakterne osobine Gustava, ako se za takvu vrstu osoba može reći da poseduju moral, Maldenović nam priča o nama i našoj dogovornosti, našem pristajanju, poltronstvu, konformizmu, klijentelizmu. Posebnu aromu ovoj neubičajenoj scenskoj postavci je korišćenje nemuštog jezika na koji su glumci bili neumitno prisiljeni samim tim što u većem delu predstave igraju sa maskama tako da su bukvalno onemugćeni da koriste govor. Suštinski to nije bio nedostatak već se pokazalo kao prednost a jezik su nazvali „tuturutizam“ iz jednostavnog razloga jer se u principu najčešće sa scene čuju razne varijacije „tuturutu, tuturutuuuuuuu….“.
Ono što poznavaoce lutkarstva može da obraduje je činjenica da su se uz pomoć Igora Grekse, dramski glumci veoma spretno snašli u korišćenju lutkarskih metoda izražavanja. Veoma je interesantno da je na sceni sve otvoreno tako da publika može da vidi proces stvaranja video animacije preko projektora, ređanjem sličica kao i proces nastajanja dodatnih zvučnih efekata uz pomoć pozorišnih i muzičkih alata. Slično predhodnoj predstavi i ovde nemamo glavne ni sporedne glumce nego se bazira na kolektivnoj igri od početka do kraja tako da je nemoguće nakoga posebno izdvojiti. One koji duže pamte i prate novosadsku pozorišnu scenu je obradovalo da smo posle višegodišnjeg odsustvanja ponovo imali priliku da na sceni gledamo Kristu Sorčik koja je krajem devedesetih i početkom ovoga milenijuma ostavila neizbrisiv trag na sceni kroz uloge u novosadskom pozorištu, Ujvideki szinhaz.
Jednostavna, svedena ali besprekorno funkcionalna scenografija pruža glumcima neophodnu sigurnost u razigravanju tako da tom delu ovog projekta ne možemo naći zamerku. Isto možemo reći za kostimografski deo posla koji se prvenstveno oslanjao na zadato sivilo animiranog originala.
Ovu za Kokana Mladenovića neobično mirnu režiju i njegov postupak korišten ovom prilikom mislim da je veoma tačno definisala Katarina Đoković, u svom prikazu za portal „Hoću pozorište“ (23.12.2019), odmah nakon premijere, pa ćemo je citirati: „Premda smo od Kokana Mladenovića navikli na društveno angažovane predstave, ovo nije jedna od onih koja će te baciti na zemlju, šamarati ili silovati smislom, već je dosta umerena tempom i energijom, naizgled jednostavna, ali inteigentno odrađena i dovoljno tiha da je upravo time možda i efektnija od glasovnih ponavljanja šta smo, ko smo i gde smo. Svi smo Gustav. Svi preživljavamo „Tututrurtu tu“ i mrak na više frontova, ali da li smo spremni da stvar uzmemo u svoje ruke i budemo ljudi? Oni koji se zalažu za svoje ideale, koji idu do kraja za svojim snovima, koji odgovorno pristupaju svojim delima? Do kada ćemo biti krivi za sve bez ijedne jedine posledice?
Metaforu da smo svi mi Gustav i da smo samo mi odgovorni za sve ono što nam se dešava mislim da je najplastičnije pokazano u samo finalu predstave kada glumci skidaju maske, spuštaju ih na vrh scene kao da ih predaju gledaocima i prolazeći kroz publiku izlaze iz sale. Svetlo se polako gasi a publika izvesno vreme sedi u potpunom mraku, u tišini, dok se na panou ne pokaže tekst sa projektora: „Sedite već neko vreme u mraku i ništa ne preduzimate… ali ne brinite se, zna se ko je kriv za sve!!!
Da li smo sigurni da znamo ko je kriv i za sve i da li smo spremni da to priznamo?
Fotografije: Branislav Lučić