Планинарско-рекреативна секција Нови Сад је протекли, можда најтоплији овогодишњи викенд 14. и 15. августа 2021. провела на нашој планинској лепотици Тари. На обилазак највиших врхова и неких од бројних видиковаца кренуо је 21 путник и то у три сата након поноћи. Направљена је краћа пауза код кућице на Дрини да би око 10 сати започето пешачење од Предовог крста који се налази на висини 1085 м. Чувари су одмах упозорили да се не пуши као предострожност од пожара. Како су многе шумске стазе у ово доба прилично обрасле високом травом, ходало се углавном макадамским путем до пред саме врхове а најпре ка највишем врху Велики Столац (1673 м). Велики Столац се катастарски налази у Републици Српској, са погледом на ток реке Дрине у даљини. Под овим брдом шумари газдинства Панос из Соколца крче пут, највероватније за противпожарни приступ.
Након одмора и оброка, уследио је успон на Козији рид (1591 м), највиши врх НП Тара у Србији а преко раскрснице/локалитета Капетанова вода. Напомињемо да је Козији рид виши и од популарног нам Ртња. Козји рид пружа поглед на Заовинско језеро. Пут до оба врха обиловао је дивљим малинама које смо први пут видели у природи.
Са Козијег рида ка полазишту, група свраћа на видиковац Сјенич који је уједно видиковац на највишој надморској висини у оквиру Таре. Видиковац је опремљен платформом и осматрачницом са погледом на Клисуру Дервенте и село Растиште, као и столовима и клупама. Нажалост, овде смо видели и смеће. Повратком на Предов крст, препешачено је око 24 км. Иако су стазе релативно добро означене, руту препоручујемо само за веће и организоване групе. Скрећемо пажњу да 2 л воде по особи није било довољно за овакву (средње) захтевну шетњу.
Након ноћења у новом удобном хостелу „Магија“ у Бајиној Башти, наредни дан је понудио нове видиковце, по још топлијем времену. Кренуло се од места Седаљка (440 м) код дома на Растишту. Најпре се пешачило кроз село где нам је мештанка понудила умивање и воду, а потом уским стазама ободом планине. Од врућине и успона предахнуло се тек уласком у шуму, у којој су пландовале дивокозе. Са недовољно означеног видиковца Орлов вис (1150 м) види језеро Перућац. Нешто даље преко пољане Божурна, стиже се на Дујин брег. У питању је приватан посед који је мештанин уступио за видиковац. Поглед који се одавде пружа на Перућац и Дрину, више је него очаравајући.
Кружном стазом частећи се дивљим купинама, прошло се крај локалитета Гајеви и Урошевине у Растишту. Овде се налазе импозантни стећци који представљају средњовековно гробље из 14. и 15. века. Мраморје се налази на прелиминарној Унеско листи светске културне баштине од 2010. године. Повратком крај љупке црквице у Растишту стиже се на почетно место направивши око 14 км, одакле се наставља на заслужени одмор у Перућац. Једна групица бива почашћења пићем у кафани „Код Мике” због шарматног новосадског говора. Не изостаје ни посета врелу накраће реке у Европи. Дуга је свега 365 м због чега је зову река Година. Она се малим водопадом улива у Дрину, коју, пак, многи због боје зову – Зеленика.
О планинарима су се лепо старали водич Игор Бочковић и чистач Ивана Малешевић. Договорено је да се следеће године настави са истраживањем бројних стаза и видиковаца Таре, која заузима значајну површину и пружа велику разноврсност. Само под Национални парк потпада 25 хиљада квадратних км. Дом је многим биљним и животињским врстама, значајно станиште птица и дневних лептира. Успостављено је праћење популације и кретања мрког медведа. На Тари расте трећина свих биљних врста присутних у Србији. Чак 76 биљних врста је ендемичних, а међу њима је краљица панчићева оморика, која се није мењала још од терцијера. Уз панчићеву оморику заштићено је још 20 биљних врста од изузетног значаја међу којима је и мушки божур. Видели смо шармантну биљку коју смо идентификовали као саламунов печат а као занимљив се помиње и дервентски различак. Све у свему, Тара је чаробна за обиласке, истраживање, проучавање, школе у природи и наравно, уживање, нарочито у време великих врућина.
Текст и фото: В. Раонић;