Поводом државног празника Србије Дана примирја у Првом светском рату, пензионери Новог Сада посетили су Требиње и значајан део Херцеговине са излетом у Црну Гору. Програм је трајао четири пуна дана. Сем обилазака културних, верских и историјских места, пензионери Новог Сада и Требиња имали су заједничку свечану вечеру и дружење, јер су својевремено потписали акт о братимљењу два удружења. Овом приликом су гости уручили поклоне, а домаћини приредили изненађење наступом гуслара.
Иако је програм првобитно због епидемије одлаган годину и по дана, групу је у четвртак, 11. 11. 2021. огрејало требињско сунце. Након панорамског разгледања града, уследила је посета брду Црквине и херцеговачкој Грачаници која је сада почивалиште познатог песника и дипломате Јована Дучића. Прелепи храм саграђен је за свега шест месеци трудом Херцеговца задужбинара Бранка и Радмиле Тупањац који живе у Америци. Цео комплекс је вредан дивљења а поглед са њега на Требишњицу са старим мостом, град и околину, одузима дах. Уследила је шетња Старим градом и слободно време. Потом је део путника одвезен на конак у хотел Индустри који је ближи Требињу, а преостали део у нешто даљи Студенац на Требишњици.
Након доручка, наредног дана je већи број путника кренуо за Херцег Нови. На спуштању ка Игалу, деоница пута која се изграђује није била проходна па су старим путем возачи Милан и Бора безбедно спустили путнике до плавог Јадрана иако се чинило апсолутно немогуће за тако велики аутобус. Било је довољно времена да се у Херцег Новом прошета уз море, попије кафа, посети Стари град и кућа нашег нобеловца Иве Андрића, једна храбра пензионерка се и купала у мору. У повратку је посећен манастир Тврдош и туристички комплекс Град сунца, након чега је уприличена поменута вечера и дружење са пензионерима домаћинима. Путници који тог дана нису ишли у Херцег Нови, разгледали су Требиње и посетили Музеј Херцеговине.
Следеће јутро је посећен духовни центар у Мркоњићима, родном месту Св. Василија Острошког. Преко Љубиња и Стоца пут је водио до најиздашнијег извора живе воде у Европи, крашког врела реке Буне на Благају. Буна милионима година извире из једне пећине огромном снагом. Тече свега 9 километара те своју дивно зелену воду предаје Неретви нешто ниже од Мостара. Овде је и комплекс текија дервишког реда. Након ове природне лепоте, путници су стигли у манастир Житомислић. Било је потресно чути о страдању монаштва и манастира – у Другом светском рату братство је убијено и бачено у јаму а велика ризница књига спаљена.
Манастир је једно време био образовни центар, најпре као богословија а потом и као световна школа. У рату 1992. монахиње су се морале повући у манастир Докмир код Ваљева у ком се својевремено образовао Хаџи Рувим. Житомислић је поново био спаљен и миниран, да би најзад био подигнут 2005. истим каменом на истим темељима, са сачуваним подом из 16. века. Десет година касније отворен је манастирски музеј у ком се налазе старе иконе и рукописи од 14. века наовамо. У цркви су сада и мошти житомислићких монаха које су усташе 1941. бациле у јаму.
Путнике је потом примио мостарски парох Радивоје Круљ испред Саборног храма у изградњи у ком се тренутно малтеришу унутрашњи зидови као припрема за фрескописање. Обнови цркве су потребни прилози, те се јављају добротвори који могу да помогну бар по метар квадратни фрескописа. Након разгледања Мостара и ручка, група се вратила на конак у Требиње. Посећујући Шантићев и Дучићев град, у току путовања је било неизбежно да се чују и стихови ове двојице великана.
У недељу се кренуло кући након куповине херцеговачких производа на пијаци под платанима. Иако је претходних дана грејало сунце, и небо је проплакало када су путници изашли да одају пошту мештанима, обичним људима које су муслиманске усташе а њихове дојучерашње комшије бациле у Корићку јаму. У ову прву масовну гробницу 1941. бачено је 134 херцеговачких Срба тако што су везани по двојица мушкараца, један убијен маљем на ободу јаме а други аутоматски жив убачен. Поред стратишта сада се налази малена капела као и табла са именима осморице преживелих у овом страшном гробу.
Потом се застало на Тјентишту код споменика Битке на Сутјесци. Наког тога су уследили ћуприја на Дрини, Вишеград и Андрићград са паузом за ручак.
Иако је било жеље да се посете манастири Савина у Црној Гори и Петропавловски надомак Требиња, овај пут то није било могуће због ситуације са епидемијом. Путници су били презадовољни путовањем а за све то велика захвалност припада возачима Бори и Милану, Владимиру Шушићу који је добро бринуо о групи, госпођи Мирјани Перовић испред пензионера Новог Сада, градоначелнику Милошу Вучевићу и граду Новом Саду на помоћи у реализацији.
Поменућемо миљеницу целе групе, петогодишњу Теодору која је на путовању правила друштво баки и деки. Следећа посета би требало да буде у Новом Саду од стране пензионера из Требиња.
Текст и фото: В. Раонић;