Традиција прослављања Ускрса је веома дуга, па да се присетимо како се он некада прослављао на овим просторима. За Ускрс се верује да је најважнији хришћански празник и обележава победу добра над злом. Велики петак се сматрао за веома тужан дан, да су чак деци забрањивали да се играју и да није смела да свира музика у кафанама тога дана. На Велики петак су се фарбала јаја, а обичај је такође био да се на Велику суботу меси погача и да се јаје ставља у погачу, и то се јело на Ускрс.
На сам дан Ускрса наш стари би ујутру ишли у цркву, три пута би обилази око цркве и улазили у њу на јутрење, па потом на литургију и након тога се ишло кући на доручак. То је уствари био први мрсни оброк после великог ускршњег поста и на трпези би углавном били барена јаја и барена шунка. Интересантан обичај у прошлости био је у Русији где су сви морали на Ускрс, ујутру да иду у цркву и да се поливају, а ко није хтео ишли би по њега и бацали га у воду. Пошто је доста људи од тога добијало упалу плућа и умирало тај обичај је забранио синод Руске православне цркве. Обичај фарбања јаја за ускрс потиче из раних хришћанских времена када је Марија Магдалена ишла да шири Хришћанство. Када је дошла у Рим до цара Тиберија, поклонила му црвено јаје и рекла му „Христос Воскресе“. Од тада имамо тај обичај даривања црвеног јајета за Ускрс и честитања Ускрса. Како се у Новом Саду некад веровало ваљало је за Ускрс поранити, а касно отићи на спавање и провести га весело. Ујутру се умити водом у којој је потопљен босиљак ради здравља и децу дотаћи црвеним јајетом. У нашем граду Ускрс се славио како је ситуција то захтевала, а слободно можемо рећи и по социјалним категоријама. Интересанто је истаћи да се у тим временима готово редовно јагњетина морала налазити на трпезама Новосађана, па онда поред већ споменутих јаја и барене шунке, супа, прасетина, колачи и остале ђаконије у зависности од материјалног стања слављеника. После ручка су углавном наши преци излазили у природу и у околна излетишта, Каменички парк, Рајину и Футошку шуму и остале баште и вртове. Други дан Ускрса је Водени понедељак и обичај је био да у Новом Саду момци на коњима, а поготово они са Салајке и Подбаре у астраганским шубарама и чизмама, иду да поливају девојке. Капије од кућа су биле широм отворене и то оних кућа које су имали девојке. У прво време поливало се водом, а у каснијим временима са парфемима и колоњском водом. Трећег дана Ускрса било је обратно, девојке су ишле и поливале момке, али пешке и углавном по комшилуку. Девојке су даривале момке са јајетом, колачима, вином и ракијом. Такође обичај у Новом Саду и околини је био да се другог или трећаг дана иде на гробље и да се покојницима носи јаје, вино и храна и да се оставља за душе покојних.
За крај бих оставио једну посластицу и поделићу са вама један рецепт из најстаријег новосадског кувара из 1878. године, који је штампан у Бечу и то је уједно прва књига која је штампана на ћирилици. Аутор „Кувара“ је наша суграђанка Катарина Поповић – Миџина, а рецепт је записан негде око 1860. године.
Столверк бомбоне (оригинални рецепт) У шерпењу се успе 1 литар млека да се кува. Чим проври саспе се унутра на врх ножа соде-бикарбоне, затим 30 дкг. од главе сечена утуцана и просејана шећера и 20 дкг. кромпир шећера (траубен цукера). Све се измеша и остави се да ври ¾ часа. На неколико минута пре тога додају се три велике кашике јаке скуване црне кафе и пусти се да мало проври. Потом се саспе у тепсију, која се добро намаже слатким маслом, путером. Кад се охлади метне се поново на неколико тренутака у пећницу па се онда у тепсији сече на мале једнаке четворокуте, од којих се сваки замота у танку пергамент хартију.
Ето то је била посластица за децу оног времена, када су мајке и баке деци, за Ускрс правиле и даривале овакве бомбоне. Тако се некада прослављао Ускрс у Новом Саду.
Наставак приче прочитајте у књизи „Нови Сад прошлост у причама“… коју као и најновија дела Зорана Кнежева, можете поручити по специјалном попусту путем меила: zoranknezev@gmail.com или на број телефона 064/125833