Gostovanje predstavnika londonske organizacije Raw Material Music and Media https://rawmusicmedia.org/ u Subotici, u saradnji sa Udruženjem Klara i Rosa, otvorilo je jedno važno pitanje koje sve manje možemo posmatrati kao lokalno: kako zajednice širom sveta odgovaraju na rastuću krizu mentalnog zdravlja – i da li kultura može biti deo rešenja?
Organizacija iz Brikstona, koju su u razgovoru sa subotica.info predstavljali Rachel Nelken (izvršni direktor) i Jide Ashimi (član upravnog odbora), već više od tri decenije deluje u jednom od najraznovrsnijih urbanih okruženja u Velikoj Britaniji. Brikston je istorijski centar afro-karipske kulture i prostor složenih društvenih dinamika (osamdesetih poznat po pobunama i sukobima sa policijom), u kojem su pitanja identiteta, nejednakosti i društvene uključenosti (isključenosti) svakodnevna realnost. Upravo u takvom kontekstu nastao je njihov pristup: stvaranje kreativnog života kao opipljive, dostupne mogućnosti za svakoga – ne kao luksuza i društvene nagradnje, već kao osnovne potrebe.
U fokusu njihovog rada nalazi se jednostavna, ali snažna ideja: ljudi ne treba da pate u tišini. Kroz pažljivo osmišljene programe, oni stvaraju psihološki sigurne prostore u kojima pojedinci mogu da se povežu, izraze i razvijaju – ne kroz unapred zadate identitetske kategorije, već kao ličnosti sa sopstvenim iskustvima. Kreativnost se ovde ne posmatra kao estetski cilj, već kao sredstvo za lični i društveni oporavak.
Iskustvo iz Velike Britanije pokazuje da je stanje mentalnog zdravlja dodatno pogoršano nakon pandemije. Uzroci su višestruki: društvena nejednakost, rigidne strukture moći, ali i paradoks savremenog sveta u kojem veća povezanost ne znači nužno i dublju međuljudsku vezu. Upravo zato, kako ističu gosti iz Londona, ključno je „dovoditi ljude zajedno“ – jer se time povećava ono što nazivaju socijalnim kapitalom zajednice.
Ono što njihov model čini posebno relevantnim za lokalni kontekst jeste činjenica da ne pokušavaju da zamene postojeće institucije, već da popune praznine koje one ostavljaju. Tradicionalni sistemi podrške često su opterećeni dogmom, administrativnim i drugim ograničenjima, dok su potrebe ljudi kompleksnije i zahtevaju fleksibilnije, personalizovane pristupe. Programi koje razvijaju usmereni su na pojedinca, a ne na sistem – na podršku, a ne na „popravljanje“.
Zanimljivo je i pitanje finansiranja. Iako se aktivnosti poput muzičkih radionica, kreativnih okupljanja i rada sa mladima često svrstavaju u domen kulture i omladine, iskustvo ove organizacije pokazuje da je mnogo održiviji model oslanjanje na fondove iz oblasti zdravstva i socijalne zaštite. U njihovom slučaju, umetnost nije cilj sama po sebi, već alat – sredstvo za unapređenje mentalnog zdravlja. Upravo zato su uspeli za nove projekte da obezbede podršku iz lokalnih zdravstvenih budžeta, ali i kroz partnerstva sa javnim institucijama.
Ovaj pristup otvara potencijalno važan pravac i za domaće organizacije: redefinisanje kulturnih programa kao oblika društvene i zdravstvene intervencije i, zašto ne, prevencije. U kontekstu u kojem je finansiranje kulture često ograničeno, ovakav interdisciplinarni model može omogućiti veću održivost i širi društveni uticaj.
Važan aspekt njihovog rada je i upravljanje organizacijom. Upravni odbor čine stručnjaci iz različitih oblasti, ali sa jasnim ciljem: da organizacija odražava zajednicu kojoj služi. Posebna pažnja posvećena je uključivanju ljudi iz različitih društvenih i kulturnih pozadina, koji su često nedovoljno zastupljeni na vodećim pozicijama u sektorima umetnosti, kulture, obrazovanja, kako kod nas, tako i u Velikoj Britaniji.
Konačno, možda i najvažnija poruka ovog susreta jeste da se kohezivne zajednice ne grade same od sebe. One se aktivno oblikuju – kroz partnerstva, kroz poverenje i kroz spremnost da se radi ono što institucije često ne mogu ili ne žele. U tom smislu, organizacije poput ove ne deluju na margini sistema i ne rade protiv njega, već mu pomažu, delujući upravo tamo gde je on najtanji.
U vremenu globalne krize mentalnog zdravlja, ovakvi susreti pokazuju da rešenja već postoje – ali da zahtevaju promenu perspektive. Možda umetnost, na kraju, nije „dodatak“ društvu, već jedan od njegovih osnovnih mehanizama opstanka.
Više o programu radionice: https://www.klarairosa.com/gostovanje-umetnika-iz-londona-muzika-za-zdra…
Više o aktivnostima Udruženja Klara i Rosa: https://www.klarairosa.com/o-nama/
(foto: A-MT)
Izvor: subotica.info