Ако ће ова година након епидемија бити више посвећена откривању Србије, треба посетити и нека мање позната места. Идући од Новога Сада, после Шапца и на свега 6 км од Коцељеве, негде на територији села Дружетић, појавила се однедавно табла за непознати манастир, манастир Меркшинац. Ако се сврати с пута, улази се у територију општине Уб и прво село којим се прође је Радуша. Асфалтиран и невероватно искрпљен пут, али бар је чврста подлога. Куће са обе стране пута, по хрбату брда, мада кажу документа да пате од недостатка воде, па су се кренули спуштати у нижи део.
У наставку је село Памбуковица, у неком моменту се укаже породавница, школа и спортска хала, и ту треба скренути десно тако да пут води према долини. У неком моменту, пре плодне заравни, поново се код табле скреће десно и ускоро се стиже пред капију манастира Меркшинац. Пут до манастира је новији, асфалт без закрпа, али узан. Са горње стране капије се одмах види гробље. Може се аутом проћи кроз ту прву капију јер има додатни простор за паркирање пре манастирске порте. Све у свему, 5–6 км од магистралног пута Шабац–Ваљево.
Одмах се осети мир, тишина, само птице и пчеле на цвећу које монаси брижљиво гаје. Ту су и морке које дреком узбуне порту, те замењују недостатак звона на капији.
На капији стоји натпис Храм Вазнесења и година 1990, а ја га посећујем дан након Вазнесења. Са горње стране манастира остаци још старијег гробља него оног с почетка имања. Унутра је омања али љупка црква у коју нисам могла да уђем, уз њу стоји велики одвојени звоник, лепи надгробни споменици заслужним лицима и две мермерне табле на зиду у спомен бројним српским родољубима из овог краја, пострадалим у ратовима 1914–1918.
Срећем оца Серафима, из Кикинде је. Службовао је у манастиру Каона, потом у (сада већ потопљеној) Ваљевског Грачаници. Сада је овде. По благослову почившег нам владике Милутина, са сабраћом обнавља манастир Меркшинац који је име добио по оближњем потоку (Мркшинац). Братству повремено помаже анонимни дародавац.
Постоји обиље грађе о значају ове богомоље, међутим, „најдрагоценије сведочанство да је Мркшина црква некада била молитвени дом трудољубивог братства, јесте стваралаштво јеромонаха Мардарија, једног од најзнаменитијих Срба у 16. веку, изузетног интелектуалца напредних идеја. Није познато где је овладао штампарским занатом, али је сасвим сигурно 1544. године из Венеције допремио штампарску машину и управо у Меркшинцу, словима чијој су се лепоти дивили широм света, отиснуо ‘Четворојеванђеље’ (1562) и ‘Цветни триод’ (1566). Имајући у виду да је прва јужнословенска ћирилична штампарија Црнојевића на Ободу основана тек педесетак година пре (1492) и да је радила свега четири године, не треба трошити речи о културном значају памбуковачке светиње у то доба.”
Дођите опет, дођите на литургију, почиње у 9 – каже отац Серафим.
И, заиста, морам доћи! Никада се случајно не долази, нека нас места сама зову. Ето ја, сама жена, одлучих да нађем Меркшинац. Препустите се и путујте. Свратите свуда, откријте посебно место за себе макар и у Ваљевској Тамнави, живите своју легенду. Дарујте, помозите. Сваки кутак у Србији је вредан дивљења, ко хоће да види.
За Грађански лист, текст и фото: В. Раонић;