režija: Sonja Petrović; dramaturg: Nikolina Đukanović; likovno rešenje kostima: Senka Ranosavljević; scenograf: Željko Piškorić; scenografiju ilustrovale: Nada Božić i Ana Mihajlov Čupić; dizajn svetla: Tihomir Boroja; scenski pokret: Mira Beba Dobrković; produkcija: Srpsko narodno pozorište i OPENS – Novi Sad
igraji: Bojana Milovanović, Sonja Isailović; Stefan Vukić, Dimitrije Aranđelović, Vukašin Ranđelović, Petar Banjac, Filip Grubač, Igor Sakač
Kada smo pre nešto više od dve godine najavili da se na našoj pozorišnoj sceni pojavila nova zvezda, misleći na mladu dramsku spisateljicu Tijanu Grumić mnogi nam nisu poverovali međutim sinoć smo imali priliku da se ta prognoza ipak ostvarila izvođenjem treće predstave u takmičarskoj selekciji, pomalo tabloidnog naslova „Ko je ubio Dženis Džoplin?“. U međuvremenu je novosadska publika imala priliku da vidi još jednu izuzetnu dramu na kamernoj sceni Srpskog narodnog pozorišta „Najusamljeniji kit na svetu“ za koju nam nije bilo baš najjasnije zašto nije uvrštena u prošlogodišnju selekciju. Ovoga puta se Tijana Grumić utandemu sa, takođe mlađahnom, rediteljkom Sonjom Petrović upustila u rizičan poduhvat rasvetljavanja sudbine legendarne rok dive. Nama koji duže pamtimo je dobro znano i još su nam sveža sećanja na to vreme a Dženis Džoplin je sigurno bila jedna od najblistavijih zvezda koje su u nizu, pod prilično misterioznim okolnostima žrtvovane da bi se, po mišljenju tadašnjih „puritanskih gospodara sveta“, planeta Zemlja vratila u normalnu orbitu iz koje su pomerali nasrtaji Hipi pokreta. Današnjim generacijama je sigurno teško da shvate da su se pomenuti „gospodari sveta“ uplašili napada „ljubavi, mira i cveća“ (love, pice and flover). Kada kažem „gospodari sveta“ ne mislim samo na gospodare profita i moći na globalnom nivou već na „gospodare“ života u našim mikro zajednicama od njene osnovne jedinice, u ovom slučaju porodice, bilo da je u toj zajednici dominatna majka, kao u ovom slučaju ili otac što je mnogo češći slučaj. Svi se mi, generalno, suočavamo u našim običnim životima u periodu odrastanja sa nekim gospodarem života u ovom ili onom obliku. Poduži bi bio spisak posrnulih zvezda koje su se vodile floskulom „brzo živi, umri mlad da bi bio lep leš“ koja se obično pripisuje Džemsu Dinu.
No da ne dužimo, sinoć smo imali priliku da vidimo omaž posvećen sudbini legendarne bluz i rok-pevačice koja nije uspevala da se izbori sa neprihvatanjem njenog neobuzdanog talenta sirova u puritanskom okruženju u kome se spletom okolnosti rodila. Možemo da primetimo da je čitava ekipa uložila ogromnu energiju te da je dostigla zavidan nivo poistovećenja sa likom i delom zvezde koja ih je inspirisala, međutim čini se da su se u svom radu previše oslanjali na dokumentarne materijale i na kopiranje ili poistovećivanje što je u principu nemoguće. Veoma interesantan iskorak je učinjen uvođenjem dve glumice koje tumače isti lik u smislu da jedna tumači svest a druga podsvest ili jedna onu Dženis koju ne znamo (privatno) i onu koja vidimo u javnosti. Ipak često preuzimanje svesnog i nesvesnog jedne pa druge nekako čini da se ta granica briše. Svakako da se mora odati priznanje za hrabrost i izuzetnim vokalnim sposobnostima Bojane Milovanović i Sonje Isailović ali onima koji su odrastali uz muziku Dženis Džoplin i Džemsa Daglasa Morisona je svakako bliži original i jednostavno svaka neminovna nepodudarnost im škripa u ušima.
Čini se da je zarad postizanja verodostojnosti u muzičkom izrazu žrvovana dramaturška osnova koja bi sa dubljim zaranjanjem u sopstvenu intimu i prevazilaženje ustaljenih tabua koji su dobrim delom i danas prisutni nam pružili adekvatnije odgovore, ovako je sve ostalo na bazi površnosti i komercijalizacije jednog kvalitetnog nastupa tribute benda koji bi se zvao Dženis Džoplin. Svakako da vredi odgledati ovaj pokušaj ali ipak mi se čini da je ovo jedan od lošijih poduhvata koji nosi potpis Tijane Grumić s tim da ne isključujem da su možda i prevelika očekivanja jednog olinjalog pozorišnog piskarala koje je odrastalo u vreme hipi pokreta.
Na kraju mislim da ni scenografska rešenja nisu preterano doprinela razradi dramskog predloška, da su i ona previše simplfikovana ili takođe žrtvovana muzičkom izrazu tako da se tokom odvijanja same predstave monotono ponavljaju. Svetla tačka su kostimografska rešenja koja su po mom skromnom mišljenju najbliža originalu ipak moram priznati da mi je prijao muzički doživljaj ali da sve viđeno na sceni nema previše dodirnih tačaka sa ozbiljnom pozorišnom pričom već mi previše liči na kopiju dokumentarnog filma koji sam nebrojeno puta gledao i gle čuda zove se Dženis…
fotografije Branislav Lučić