režija i izbor muzike: Milan Nešković; dramaturg: Maja Todorović; scenograf: Marija Kalabić; scenski pokret: Igor Greksa; kostimograf: Biljana Grgur; asistent kostimografije: Marko Marosiuk; lektor: Saša Latinović; produkcija: Narodno pozorište/ Narodno kazalište / Népszínház – Subotica
igraju: Minja Peković, Sanja Moravčić, Igor Greksa, Dimitrije Dinić, Srđan Sekulić, Miloš Lazić
Aleksandar Aca Popović (1929.-1996.), “poslednji jugoslovenski Boljševik”, kako ga je nazvao Radovan Popović, je jedan od najvećih srpskih pisaca druge polovine 20.veka. Četvorostruki dobitnik Sterijine nagrade (tri za dramski tekst a 1989. za naročite zasluge). Razvojni put Bore Šnajdera je proglašen za za najbolju srpsku dramu napisanu posle 1945.u konkurenciji je bilo više od 700 dramskih tekstova. Čovek koji se družio sa Beketom, čiji su komadi uspešno igrani na Brodveju je čitav svoj opus posvetio “malom čoveku” sa margine, često su ga kritičari nazivali i piscem periferije. Može se reći da je Aca Popović živeo ono što je pisao, do kraja života je bio nepokolebljivi komunista ali ga to nije sprečavalo da bude nemilosrdni kritičar tadašnjeg društva i vlasti koja se lažno predstavljala nazivajući sebe narodnom. U njegovoj biografiji je upisan i radni staž Golom otoku, nakon koga su mu nekoliko godina oduzeta građanska prava. Nekoliko njegovih drama, koje danas nose epitet antologijskih, je zabranjivano ili skidano sa repertoara (Druga vrata levo, Mrešćenje šarana…). Mlađi deo publike se verovatno još uvek seća predstave “Tamna je noć”, po kojoj je kasnije snimljen film (1995.) u režiji Dragana Kresoje, u kojoj se Aca Popović među prvima otvoreno suprostavio tadašnjem režimu. Kažu da je umro isto onako kako je i živeo, u maloj garsonjeri u koju pogrebnici nisu mogli da unesu kovčeg pa su morali da ga iznesu na nosilima.
Komedija “Kus petlić”, druga po redu predstava u ovogodišnjoj takmičarskoj konkurenciji, u izvođenju Narodnog pozorišta/ Narodno kazalište / Népszínház – Subotica, je ovenčana “Nagradom Sterijinog grada – Vršca” (tako se u to vreme zvala nagrada za tekst) u svom prvom pojavljivanju na Sterijinom pozorju 1990. u produkciji beogradskog “Zvezdara teatra” (Branko Pleša je dobio vanrednu Sterijinu nagradu za režiju a Branimir Brstina nagradu za glumačku bravuru “Zoran Radmilović”, koja se o dove godine ponovo dodeljuje na Sterijinom pozorju).
Odmah moramo da kažemo da je subotička predstava „Kus petlić“ prijatno iznenađenje na samom početku festivala i da je već sada značajno podigla kriterijume i istakla ozbiljnu kandidturu za neku od nagrada. Reditelj Milan Nešković se posle par godina odsustvovanja vratio na Pozorje sa odličnom predstavom. Kao najjače oružije,u prvi plan je isturio upravo ono o čemu je Popović pisao, malog čoveka i sve apsurdne situacije sa kojima se svakodnevno suočava u bepoštednoj borbi za goli život. Pristup autorskog tima je koji dominirao u ovoj postavci i što je čini izuzetnom je u tome što se vodio suštinskim stvarima koje se mogu sažeti u floskulu da život čine one svakodnevne male stvari kojima smo opterećeni dok sanjamo o nekim velikim događajim koji će ga promeniti. U tom iščekivanju život prolazi pored nas a da mi toga nismo svesni. Po rečima reditelja Neškovića, dramaturga Maje Todorović i njihovih saradnika na stvaranje sinergije kojom je sinoćnja predstava osvojila publiku je bitno uticala atmosfera i uslovi u kojima već petnaestak godina radi ansambl subotičkog pozorišta. Da potsetimo da je anasmbl zbog dugotrajnog renoviranja zgrade izmešten u nekadašnju fabriku „Mladost“.
Pomenuti uslovi su prenešeni i u scenografska rešenja Marije Kalabić koja potseća na neko skriveno dvorište koje možemo videti na periferiji skoro svakog većeg grada u našoj zemlji. Od sličnih materijal je sačinjena i rekvizita sa posebnim akcentom na improvizane instrumente na kojima u pojedinim scenama glumci na plej bek ili uživo pevaju u scenama koje nam dočaravaju njihov izmaštani bolji život. Kostimografska rešenja Biljane Grgur su veoma kreativna sa naglašenom izvrnutom odećom ili naopako zakopčanom uz snažnu asocijaciju da se čitava priča odvija posmatrana iz nekog neuobičajenog ugla.
Naravno da ova priča ne bi imala tako uspešan rezultat da nije odličnog i posvećenog ansambla subotičkog pozorišta. Na prvom mestu moramo pomenuti Minju Peković u ulozi Milje Bušatlije koja do perfekcije nosi teško breme akcentualizacije izbegličkog govora i nepisanih pravila svoga porekla bez ijedne greške. Jedna od upečatljivijih scena koju smo imali priliku da vidimo na nekoliko poslednjih Pozorja je Milj(nj)ina scena pijenja vode u potpunoj tišini o kojoj smo sigurni da će se tek pričati. Njoj uz rame je Sanja Moravčić kao Selena-Seja koja svojom suptilnošću dodatno boji težak položaj žena koja svoj pravi karakter otkriva tek pri samom kraju iznuđene melodramatske priče sa špijunskom podlogom. Muški deo ansambla koji smo bolje upoznali u prošlogodinjem, takođe odličnom nastupu na Pozorju (Radnička hronika), Igor Greksa, Dimitrije Dinić i Srđan Sekulić je ovog puta pojačan sa novim mladim članom Milošem Lazićem u ulozi nemačkog violiniste Johana Šustera, nam je još jednom pokazao da kada se posvećeno posvetite svom radu bez obzira na uslove na koje ne možete da utičete pre ili kasnije vas uspeh neće zaobići.
Na osnovu svega što smo imali priliku da vidimo ove i prethodnih godina na Pozorju u izvođenju subotičkog pozorišta možemo samo da se apsolutno složimo sa rečima umetničkog rukovodioca Olivere Đorđević da to što nisu imali, tokom prethodnih petnaestak godina, adekvatne uslove za rad ih nije sprečilo da investiraju u ansambl i da su i pored svih teškoća uspeli da stvore jedan izuzetno mlad i snažan koletiv koji će svoje prave vrednosti pokazati u skorijoj budućnosti kada se konačno budu vratili svoju obnovljenu i rekonstruisanu zgradu. Kako je planirano tokom naredne godine treba da, konačno, rekonstrukcija zgrade bude završena što će ovom odličnom ansamblu sigurno omogućiti da ostvari još kvalitetnije projekte čemu se iskreno radujemo.