autor i reditelj: Zlatko Paković; kompozitor: Božidar Obradinović; produkcija: Regionalno pozorište Novi Pazar / Kulturni centar Novi Pazar
glumci – dramaturzi: Anđela Marić, Lemana Binjoš, Sandra Miljković, Rifat Rifatović, Dušan Živanić, Haris Šećerović, Vahid Džanković
Regionalno pozorište Novi Pazar ove godine postaje punoletno, osnovano je 2003. godine i svrstava se u mlađa pozorišta u našoj zemlji. Jedan od najjasnijih pokazatelja da su zaljubljenici u teatar iz ove kuće preležali dečije bolesti je njihovo prvo učešće na Sterijinom pozorju te da se, ubuduće, moraju svrstavati u red relevantnih pozorišnih kuća na ovim prostorima. Sigurni smo da su oni taj epitet zasluživali i ranije ali ipak je Sterijansko iskustvo nešto kao velika matura tako da sada mogu i nevernim Tomama u svom okruženju da prezentuju dokaz o kvalitetu, u ovom slučaju to dođe kao nekakav ISO standard. Još jedan bitan podatak bitan za kulturni milje Sandžaka ih je, što novopečene Sterijance, na ovogodišnji festival dovela predstava inspirisana romanom „Ako dugo gledaš u ponor“, Enesa Halilovića, pripovedača, pesnika, dramskog pisca, ekonomiste i pravnika, njihovog sugrađanina – Pazarca. „Po rečima Miloša Latinovića, direktora Bitef teatra: ovo je odličan repertoarski potez i predstava koja svojim odlikama visoko pozicionira ovo pozorište na širem prostoru“. (Tanja Nježić; Blic 1.4.2021.)
„Drugooptuženi“ za ovaj speh novopazarskog regionalnog pozorišta je poznati pisac, filozof, pozorišni reditelj Zlatko Paković prepoznatljiv kao dosledni levičar donkihotovskog tipa koji oštrom kritičkom poetikom u brehtovskom maniru uporno žulja, svrbi, grebe po svesti i savesti širokih narodnih masa diljem našeg regiona. Novosadska publika je imala priliku da se upozna sa njegovim radom u komadima „Ubiti Zorana Đinđića“ (2012), „Don Kihot ili šta su danas veternjače i odakle vetar duva“ (2017) u produkciji Studentskog kulturnog centra, koje su zbog nekih volšebnih okolnosti prećutkivane i tiho skidane sa repertoara, na Sterijinom pozorju (2015.) njegov „Ibzenov Neprijatelj naroda kao Brehtov poučni komad“ u produkciji beogradskog Centra za kulturnu dekontaminaciju nije nikoga ostavio ravnodušnim mada je kao i obično bilo drastično oprečnih komentara. U poslednje vreme je njegov komad „Srebrenica. Kad mi ubijeni ustanemo“, s razlogom, uzburkao duhove u srpskoj javnosti.
Autor i reditelj Zlatko Paković za roman „Ako dugo gledaš u ponor“ je rekao : ”To što je napisao Enes Halilović moglo bi se događati od Koreje do Vladivostoka i od Vladivostoka do bilo kog grada u južnoj Americi jer je suština tog romana problem siromaštva. Tu sada nastaje dramaturško rediteljsko čitanje. Pošao sam od romana i koristio ga kao materijal, kao što je pisac koristio stvarnost za materijal, ja sam koristio roman kao instrument za proučavanje same stvarnosti jer je on u samom romanu dao nekoliko vrlo važnih uglova za posmatranje stvarnosti. Kroz priču o odrastanju jedne devojčice u siromašnjoj porodici do njenog punoletstva mi vidimo kako klasna pripadnost postaje sudbina” (TV Novi Pazar; 25.12.2020)
Polazeći od istinitih savremenih događaja u maloj, vekovima skrajnutoj, sredini Paković beskompromisno ogoljava lokalne probleme koji nadrastaju sopstveno okruženje uzdižući se do univerzalnog i globalnog fenomena. U prensnom značenju dešavanja u Novopazarskim sokacima se ne razlikuju mnogo od događanja u brazilskim favelama… „Svako je talac hljeba koji jede / I nema toga što usta neće slagati radi hleba // Zašto nema hleba za sve? / Hleba nema, da imalo laži!“
U svom prepoznatljivom, brehtijanskom maniru Paković zajedno sa glumcima/
dramaturzima od samog početka žestoko udara publiku u pleksus ne ostavljajući joj ni tračak iluzije da bar delimično nisu deo prljave igre koja se odigrava u neposrednom okruženju, bilo da se radi o Novom Pazaru, Novom Zelandu, Novom Jorku (New York) ili Novom Sadu… „Žrtve postaju saučesnici svojih dželata / Niko nije slobodan dok mi ropski živimo // Niko od vas nije slobodan čovek / Dok pored njega žive robovi kao ja!“
Posebno se mora osvrnuti na izuzetne glumačke sposobnosti kojom se odlikuju svi članovi ansambla koji svojom disciplinom i sugestivnošću od prvog do poslednjeg trenutka suvereno vladaju scenom prelazeći sa lakoćom iz karaktera u karakter, iz lika u lik, iz pozitivnog u negativno, iz žrtve u dželata, iz ubogog invalida u raspojasanog kabadahiju. Upečatljiv momenat koji će ostati duboko zabeležen u intimi svakog sinoćnjeg gledaoca u ponor je scena dženaze (sahrane) kada na poziv/komandu „lokalnog tajkuna“ (Rifat Rifatović) ogromna većina publike ustaje i ponavlja arapsku duhovnu poruku koju u poslednje vreme islamski teroristi šalju tokom napada, pa je u hrišćanskom delu svetu izaziva ozbiljnu odbojnost i apropo je postala omražena.
Ono po čemu se razlikuje ovaj Pakovićev projekat od ranijih, već viđenih, je u tome što su ovoga puta, pored ukazivanja na esencijalne probleme, ponuđeni i odgovori „šta bi bilo kad bi bilo“ u više varijanti, koji doduše nemaju srećan kraj ali još više potcrtavaju zlo sa kojim se suočavamo te da je krajnje vreme da se bar zapitamo šta nam je činiti jer, hteli mi to ili ne da priznamo, ako nastavimo da ih ignorišemo sigurno srljamo u propast.
Budući da je Novi Pazar višenacionalna i multikulturalna sredina članovi Regionalnog pozorišta su na sebe preuzeli veliku odgovornost da budu svetla tačka u „ničim izazvanom“ dugotrajnom mraku. Možemo reći da su prvim nastupom na Sterijinom pozorju zablistali a mi im na tom mukotrpnom putu možemo samo poželeti puno uspeha!